Најстарија кућа у селу је из 1766, у њој је био штаб “10 банатске регименте”. После тога је у згради био контумац (карантин) где су одређено време проводили путници који су долазили из Турске (Србије). Једно кратко време (21 дан) ту је боравио и Вук Караџић о чему сведочи табла на кући. Током седамдесетих година прошлог века откривен је извор лековите воде. Овај извор има температуру од 37,5 степени Целзијуса, а вода је богата фосфором. Река Поњавица, која се делимично налази у атару села Омољица је проглашена за заштићено природно добро — парк природе. Село је познато и по међународном фестивалу аматерског филма духовитог (?) назива „Жисел“ (“Живот на селу”) који се редовно одржава од 1971.
Овогодишњи “Жисел” одржан је од 6. до 8. августа и имао је веома разноврсан програм: 49. Салон уметничке фотографије; Годишња изложба фото секције УЛУПУДС-а, Архив фотографија ФШ-а (Горанка Матић, Бранимир Карановић, Александар Келић), Концерт групе “Тођа и Милица”, “Златни котлић Поњавице 2021.” у ресторану “Шаран”, драма “Има једна земља”, аутор Бојан Љубеновић, режија Јовица Јашин, 51. Међународни фестивал аматерског филма и за крај Концерт “Вече Ђолетових песама” у част на ове године преминулог новосадског уметника.
Зграда старе амбуланте у центру Омољице и парк испред ње употпуњују невеселу слику о овом месту. Раскошна грађевина данас је у лошем стању и потпуно напуштена, честа слика у многим војвођанским селима... Питам локалног поштара зашто је то у Омољици тако, каже ми: “Зграду је закупио на 99 година Минда Новчић из Банатског Брестовца. Он је после отишао у Француску и ту му се губи сваки траг, неки кажу да је убијен. Видећете његову кућу у муслиманском делу Бачког Брестовца, не можете да је промашите, највећа је и најбогатија!”. У парку запуштен споменик борцима Црвене армије који су погинули у борбама за ослобођење овог дела Баната као и пусто дечије игралиште са једном обореном љуљашком.
Шест километара даље, улазимо у Банатски Брестовац, код фудбалског терена скрећемо десно и врло брзо стижемо до цркве испред које стоје још једно упозорење верницима слично оном које смо видели у Руском Селу. Овог пута није било речи о псовању Бога него о неприкладном облачењу и пушењу. Градња Храма Вазнесења Господњег започела је 1847. али је освештан тек након Мађарске револуције 1848/49. Црква данас има четири звона из Ливнице Пантелић у Земуну постављена 1926. године.
Према попису из 2011. у селу је живео 3.251 становник.
Брестовац је своје српско име добио по брестовој шуми, која је окруживала село у време насељавања. Друга верзија је да су први досељеници, Срби, дошли из села Брестовик па су у име сећања на стари крај ново село назвали Брестовац.
Банатски Брестовац се први пут помиње 1717. Тада је у насељу живело 12 породица. 1763. досељено је 130 немачких фамилија. Тада је у селу било и 104 српских домаћинстава.
Срби и Немци су готово два века живели у миру једни поред других све до окончања Другог светског рата. Након тога досељено је становништво из околине Зајечара, Ваљева и нарочито Санyака, тако да данас у Брестовцу постоји значајна заједница муслимана Бошњака.
На интернету је могуће пронаћи велики број старих фотографија Банатског Брестовца које приказују како је изгледао живот у том селу почеком 20. века. Панчевачки портал “013 инфо” преноси речи Јохана Сабоа, једног од ретких Немаца који су остали да живе у овом селу: “Пре Другог светског рата у селу је живело шездесет одсто Немаца, док су остатак махом чинили Срби староседеоци. Као деца заједно смо се играли на улици, ишли у исто забавиште, чак и за време Хитлерове окупације и, све у свему, добро се слагали. У школи су, како ми је мајка причала, ђаци били подељени на немачка и српска одељења, али су учили и језике другог народа. Тако је извесна Боса Живковић немачкој деци предавала српски, док је нека немачка учитељица, која се такође презивала Сабо, Србима држала немачки. Поред тога, иако су се кафане условно речено делиле на немачке и српске, људи су одлазили једни код других. Било је и мешовитих бракова, па се примера ради, општински бележник Добривоје Момиров, иначе Србин, оженио с Немицом Гизелом Винес. За време Титовог режима Немице су се углавном удавале за Србе, док сам ја, рецимо, ушао у брак са Српкињом!”, каже овај Брестовчанин.
Јохан напомиње да су се ондашњи Брестовчани, док Хитлер није закувао, беспрекорно слагали; колико му је познато чак ни за време рата ниједан Србин није страдао од немачке власти, а исто важи и за Немце након ослобођења. У Брестовцу је у то време живео апотекар Јеврејин, за којег се, након доласка Хитлера, заложило много Немаца, као и Срба, како не би отишао у логор. Чак је и направљена и нека врста демонстрација. Тада су се они који су из Панчева дошли да га воде, мало повукли, али су га, заједно са женом, на превару увече одвели. Нажалост, био је стар и није преживео!”, наводи Сабо.
Иначе, у овом селу је 1971. рођен славни кошаркашки тренер Игор Кокошков. У својој богатој каријери Кокошков је тренирао репрезентације Грузије, Словеније и Србије као и многих славних клубова попут “Финикс санса” из САД и “Фенербахчеа” из Турске. Упознао сам Игора и његову супругу Американку Патришу пре неколико година у Канкуну. Патриша и Игор имају двоје деце - сина Луку и ћерку Елин. 2011. грузијски председник Михаил Сакашвили одликовао га је националним орденом.
Муслимански крај у Банатском Брестовцу (улице Златица и Рифата Бурyевића) још увек има “турску калдрму” иако су муслимани у ово место досељени 1945. и то из Санџака. На једној од кућа широм отворена капија, крај ње осмртница у зеленој боји са полумесецом и звездом. У дворишту се родбина скупља на даћу. Човек средњих година ми каже да сахрањује ташту, јутрос је, каже, преузео на Патологији Панчевачке болнице. Било је јако пуно покојника: “Народ умире и од короне и од других болести као никад до сада!”, каже он и потврђује утисак који смо стекли поред оног дрвета у Омољици.
Настављамо даље и чим смо ушли у село Плочица до којег се долази “слепим путем” који се одваја од магистрале Панчево - Ковин, угледали смо натпис “ДВД 1901. Плочица”. Причам са једним ватрогасцем који је уз асистенцију свог сина дотеривао возила за сутрашњу смотру ватрогасне опреме и такмичење у заборављеним играма и вештинама. Показује плакат на којем пише у чему ће се све мештани Плочице такмичити: 1. Зврцање сличица на банак; 2. гађање праћком; 3. бацање новчића на црту (крајцарице); 4. кобасичари, 5. тапке, 6. слика-бело, 7. прављење и преношење “бунара” од шапурина; 8. ручно круњење кукуруза; 9. гађање кликером у рупу (рошу) и 10. терање точка (светско првенство).
Село Плочица је првобитно било лоцирано 2 километра од садашњег места о чему сведочи положај гробља, које је и даље на старој локацији села. Куће су биле већином земунице. Услед великих поплава житељи села су се временом изместили на данашњу локацију.
Постоје два извора о томе како је село добило име. Први извор наводи да је у околини овог села пронађена плоча од историјског значаја из давних времена. Други извор, много поузданији тврди да је село добило име захваљујући свом потковичастом облику. Некада се у селу потковица звала плочица, па отуда и назив места.
Плочица је настала 1690. за време сеобе народа под Арсенијем Чарнојевићем. Насеље је 1717. имало 13 домова али се становништво није дуго задржало. На карти 1723. означено је као ненасељено. Ново насељавање Срба извршено је 1750—1753.
Крајем 18. века досељавају се први Немци.
Почетком 19. века досељавају се нови становници који раде на исушивању рита. Занимљиво је да је Поњавица у то време била значајан ток што потврђује и стари мост на овој некад малој реци, који је изградила Марија Терезија.
Католичка црква изграђена је 1836. а 1847. године католички становници оснивају своју парохију. Следеће године почело се са грађењем православне цркве које је завршено 1858. Плочички учитељ Живко Николић је крајем 1896. основао “Певачку дружину” у месту. По првом попису од 1869. Плочица је имала 1.509. становника. У 1953. забележен је највећи број становника 2.702. По последњем попису из 2011. Плочица је имала 1.794. становника, углавном Срба.
Као и у већини других банатских села, многе куће су у лошем стању. У дворишту православне цркве - два споменика погинулима у Другом светског рату. Католичка црква је у селу стојала до 1960. када је прво срушен торањ, а затим и црква. У месном парку су стајале две капеле. Једна је била посвећена у част рођењу Блажене Дјевице Марије, а у њу су верници из Скореновца ходочастили једанпут годишње.
Срели смо две девојчице, сестре, идентично обучене, кажу нису близнакиње али воле да се облаче исто. Питамо их за пут до Моста Марије Терезије, кажу да тамо није безбедно јер има “великих паса”.
“Мост Марије Терезије” или “мост Еугена Савојског” (како га још мештани зову) један је од најчудеснијих објеката у Србији. Зидан од опеке, данас мост у сред поља, на сувом, који се одавно више не користи. Некада је испод моста протицао мањи рукавац реке Поњавице. Иако не постоје тачни историјски подаци о томе ко га је саградио, ни кад га је саградио, везује се за доба владавине Аустроугарске монархије, па се претпоставља да је саграђен почетком 18. века. Једини је очувани објекат оваквог типа у Банату али је права штета што је зарастао у коров и нема никаквог обележја...
Мештанин, избеглица из Хрватске који живи у Плочици од 1991. седи испред куће преко пута које је одвајање пута који води као мосту. Каже да су неки сељани покушали и да користе цигле из моста за градњу својих шупа и штала али није ишло јер је цемент од гашеног креча којим је опека на мосту повезивана - тако јак да га ни после три века није било могуће уништити.
Поглед на дрво у центру села Омољица прекривено читуљама од корена до крошње не даје оптимистичка очекивања за наредни попис. Сасвим је сигурно да нису сви умрли од короне али је чињеница да у целој земљи много више људи умире од разних других болести него пре пандемије. Према попису из 2011. у овом месту је живело 6.309 становника.
Роберт Чобан
