Зграда Месне заједнице и Месне канцеларије сва је у скелама јер је недавно урађен нов кров, док су тренутно радови унутар објекта и чекају се они на екстеријеру. На другом крају села ето радова на брзој прузи, који су највише пореметили живот Кисачана, нарочито оних који свакодневно морају да заобилазе те радове, идући земљаним путевима пуних рупа и блата, или асфалтом који је поприлично руиниран и небезбедан.
– Сви пребацују лоптицу једни на друге, ко ће кад да санира асфалт – каже председник Савета МЗ Кисач Јан Возар. – Пролаз испод пруге у Јаношиковој улици је требало да буде само за пешаке и бициклисте, али суграђани из тог дела су се пробудили, јер је ту био прелаз преко пруге и све је било нормално, а сад је за њих ненормално што није планирано и за путничка возила. Имали смо састанке и нашло се решење да има простора за наизменично прошуштање возила и тако ће се то направити, али мештани нису задовољни, кажу да је боље направљено у Степановићеву.
Желимо да се изгради и спортска хала, јер код фудбалског терена већ стоје бетонски стубови и конструкција, а један од предлога је да се нађе инвеститиор
(председник Савета МЗ Кисач Јан Возар)
Трудећи се да нађу најидеалније решење у свим ситуацијама, тако се и планира изградња кружног тока на раскрсници која тренутно има привремено постављен семафор. Према речима Возара, чак ни са семафором није најбезбедније прелазити улицу, јер зелено светло за прелазак регионалног пута траје кратко и људи морају да претрчавају улицу.
– Имамо ми још захтева, жеља и планова за уређење села! Рецимо, треба решавати дивље депоније, изградити канализациону мрежу за одвођење атмосферске воде, а кад је реч о спајању Танкосићева са путем за Степановићево, за то се чекају сагласности и да се испуне разни услови. У једном делу постоји девијација, односно нижи терен и ми се боримо да то решимо док се не асфалтира све. Треба да се ставе пропусти и да вода одлази, јер би тај део пута био под водом... Али, опет је и то јефтиније него да нам се после поплава деси куршлус – истиче Возар.
Једна од жеља им је и уређење још једне девијације, с десне стране на улазу у Кисач из правца Новог Сада, која је настала током прављења ауто-пута, и у њој увек има воде. Идеја је да се ту направи спортско-рекреативни комплекс са дечјим игралиштем, стазом за шетање, угоститељским објектима, простором за спортско пецање... Међутим, куповина земљишта изискује буyет од 160.000 евра, а реализација пројекта је под знаком питања.
– Желимо да се изгради и спортска хала, јер код фудбалског терена већ стоје бетонски стубови и конструкција, а један од предлога је да се нађе инвеститиор, али нисмо успели у томе. Улагање у спорт је ризик, али мислим да је могуће да хала буде самоодржива уз изнајмљивање простора за бутике и салоне. Ето, и базен већ 40-ак година није у функцији, а имали смо га пре Новог Сада. Знате, најгоре је кад морамо да сахранимо и закопамо идеје, па је питање да ли ће их неко некад наћи и откопати – вели наш саговорник, прелазећи на ведрије теме попут бројних дешавања и манифестација које се током године организују у Кисачу.
Два и по века Кисача
Следећег петка, 13. октобра, Кисач обележава 250 година од доласка прве словачке породице Варчик у војвођанску равницу и оснива село. Тог датума Кисачани обележавају три велика догађаја – јубилеј од настанка села, дан када је Кисач ослобођен од фашизма 1944. године, као и Дан Месне заједнице.
Златно перо, Зима са књигом, Сармијада, Резанцијада, Мајски сусрети ватрогасаца, Матични турнир, јкување рибљег котлића, Позоришни дани Зузане Карделисове, Божићни базар, ликовне колоније, Кисачки спевник... само су неке од прилика када се Кисачани окупљају и великодушно дочекују госте са свих страна. Јер, ако се негде може очекивати добра клопа (нарочито кулен у свом савршеном издању), онда је то свакако ово словачко место у близини Новог Сада!
А уколико сте жељни лепог, мирног и квалитетног живота надомак града, увек имате прилику да купите неку од препознатљивих плавих словачких кућа за до 100.000 евра (што је права „ситница“), и постанете један од око 4.000 становника скоцканог места на идеалној локацији на југу Бачке.
Текст и фото: Леа Радловачки
Јединствени дом тета Рибе пун љубави и сећања
Старинске порцеланске шоље и шољице, тањири, чиније, бокали, посуде за чорбе, лампе, кристали, флаше, фотографије, разгледнице, мараме, ношње, јастуци и извезене јастучнице, столњаци... само су неке од ствари које Кисачанка Зузана Ђуровкова, од вајкада позната као тета Риба, скупља и предано чува у свом дому. Премда ниједну просторију своје двоспратне куће није определила за етно собу, где год да вам дозволи да завирите, видећете јединствени кутак окићен традицијом и сећањима, али и новим тренуцима њене петочлане породице. Како се тета Риба присећа, још у детињству је почела да сакупља предмете, све који су били лепи и свидели јој се, па тако данас не може ни одока да процени колико чега има под својим кровом.
– Не волим ни висећу кухињу, не види се ништа шта у њу имаш! Ма, нек’ се праши, ја то не бришем сваки дан, али волим да гледам. Нема ми ефекта ако је сакривено – прича нам увек расположена домаћица, док седимо у њеној јединственој кухињи у којој највише времена воли да проводи.
А кад је реч о правим словачким ношњама и (под)сукњама – не зна им се број, али да их има у разним бојама, дезенима, материјалима... вала, има!
– Сада ношње слабо носим, болу ме ноге, не могу на бицикл да се попнем, али волим мало-мало да се обучем – вели Зузана. – Имам више од 200 ношњи, мада неки кажу да их има и 800. Страшно волим! Била сам јединица код маме, па кад се ишло у дневнице, све што се зарадило ишло је на мене, тако да кад сам се удавала имала сам 100 сукања, то нико није имао у селу. То је све много коштало, ко је колико тражио, толико сам дала! Ако немам 500 марама за главу, немам мање... Кад треба да се обучем, уђем у собу и само погледам ово-ово, бацам на себе и то је то. Не размишљам шта ћу обући, полудела бих, већ како ми у моменту дође.
Колика је вредност свега што тетка Риба има у својој јединственој колекцији? Непроцењива! Према неким рачуницама, пре удаје је за све то могао да се купи мерцедес, а данас...
– Види ове мале шоље, ја умирем за овим, неке имају и 150 година! Да видиш шта је у другим собама, не смем те пустити, тамо је бомба! Да си лепо све ово описала... – заповеда домаћица, те додаје да су јој све ствари пођеднако драге, као и да је све на нешто и некога подсећају.
Сигурно вас у свему овоме занима још и откуд Зузани надимак Риба (Рyба)!
– Кад сам била млада, ја сам била шланк, струк 45, ноге дебеле, имала сам кукове и тако ме звали риба, риба, риба. Међутим, ја сам друштвена, рибе ћуте, а ја не ћутим! И деца ме зову „ћета Риба“ – каже наша саговорница, неуморно нам показујући на сваку шољу романтичне и јединствене мустре, какве се данас не могу наћи.
