(ФОТО) СРБИЈА ШАМПИОН ЕВРОПЕ ПО ПРОИЗВОДЊИ ШЉИВЕ! Засади се зелене и плаве на преко 70.000 хектара

 О њој су певане песме, испод њених грана су полагане заклетве, њеном ракијом су се лечили болесни, наздрављало у радости и оплакивала смрт.

Данас се традиција наставља, а шљивици се у Србији простиру на више од 70.000 хектара, што нашу земљу сврстава на прво место у Европи по гајењу овог воћа.

Станимир Минић из Горње Трепче код Чачка наследио је традицију својих предака и на свом имању наставио да гаји шљиве, које се највећим делом користе за производњу ракије. Како каже, управо из његовог лампека потекле су капи које су допринеле да српска шљивовица буде стављена под заштиту УНЕСКО-а, као елемент нематеријално-културног наслеђа Србије.

– Од 1750. године, колико сам успео да пронађем кроз породични родослов, сви моји преци су пекли ракију. Трудим се да ту традицију одржим и верујем да ће је наставити и моја унука, која је завршила факултет и вратила се да ради са мном. Ракија је ракија од шљиве, а остале су само њене пратиље, каже за РИНУ Минић.

Поред производње ракије, у западној Србији шљива се често прерађује сушењем. Суве шљиве из Мрчајеваца заузеле су место на рафовима и домаћих и страних маркета.

– Искуство са производњом шљиве и ракије подстакло нас је да проширимо засаде са три на 7,5 хектара и да, поред ракије, почнемо и са сушењем шљиве. Сада имамо енергански погон који дневно може да осуши тону шљива дневно, наводи Радомир Љујић произвођач из овог краја.

И док су некада шљивицима доминирале сорте попут мађарке и ранке, данас су најзаступљеније чачанска родна и чачанска лепотица.

– Велика је потражња за плодовима шљиве. Последњих година у Србији је отворен велики број дестилерија, има их преко хиљаду, и то је додатни разлог зашто се шљива масовно гаји. У питању је воћна врста са скромним захтевима када је реч о агротехници и заштити – са свега два до три прскања годишње може се добити здрав и квалитетан род, каже др Дарко Јевремовић, директор Института за воћарство.

 Где год да пођемо и ма одакле да долазимо – шљива је увек била уз нас. Било да је у флаши, у тегли или осушена у кесици – једно је сигурно: док буде Србије, биће и шљиве.