На данашњи дан у Југославији је укинута монархија и сва права краља Петра Другог Карађорђевића. Уочи празника, на свечаним академијама, прваци су промовисани у пионире. Сваки пионир добијао је плаву капу (титовку), црвену мараму (старије генерације су је везивале, а млађе су добиле посебан прстен за ту намјену) и црвену пионирску књижицу.
Већини некадашњих пионира и данас су у глави барем почетни стихови “Свечаног пионирског обећања”:
Данас, када постајем пионир
Дајем часну пионирску реч:
Да ћу марљиво учити и радити
И бити веран и добар друг;
Који држи дату реч.“
Иако је овај дан за школску децу значио облачење белих кошуља и тегет панталона и сукања, рецитовања заклетви и црвених марама, за одрасле је то било спајање празника, и прилика да се оде на село и започне сезона свињокоља.
Ипак, ред је да се присетимо тога шта је Дан републике заиста представљао.
Уставотворна скупштина је усвојила декларацију о проглашењу Републике према којој је Југославија “савезна држава републиканског облика, заједница равноправних народа који су слободно изразили своју вољу да остану у Југославији”.
Дан Републике је обележавао годишњицу Другог засједања АВНОЈ-а 29. новембар 1943., када су представници партизанског покрета отпора прогласили федерално уређење Југославије и уставотворну скупштину ФНРЈ 29. новембра 1945. На том скупу је одлучено да се будућој Југославији припоје јужнословенске територије које су на крају Првог свјетског рата остале у саставу Италије (Истра, Задар, Словеначко приморје, Јулијска крајина и друге).
АВНОЈ је увео назив маршала Југославије и доделио га партизанском врховном команданту Јосипу Брозу Титу. Функција председника “прве владе” нове Југославије поверена је Титу.
Одлучено је и да се формира Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) који је имао извесна својства владе, а одузета су законска права југословенској влади у избеглиштву, забрањен је повратак у земљу краљу Петру ИИ Карађорђевићу, до краја рата.
Са распадом СФРЈ, престало се са обиљежавањем Дана Републике у свим републикама некадашње заједничке државе осим у Србији. Дан Републике остао је званични празник у Савезној Републици Југославији све до 14. новембра 2002. године, када је укинут одлуком Већа грађана Савезне скупштине СРЈ.
До 1997. године, 29. новембар је слављен као дан сећања на Друго засједање АВНОЈ-а, али је од тада почео да се празнује као дан када је 1945. Југославија и формално престала да буде монархија и постала република.
Док се прослављао, празник је пратила потпуна еуфорија.
Масовни обичај међу југословенским младим људима био је и да се свадбе заказују на тај државни празник, да би славље било још веће. То је био једини догађај који је могао просечног Југословена на дан кад се код куће седи, једе, пије и гледају партизански филмови, истера из куће…
– Носили смо најчешће “шангајке”, неко имућнији “пуму” или “адидас”. Нисмо се издвајали по скупим мобилним телефонима, по одећи, по томе ко су нам и шта су нам родитељи. Били смо слободни, дружили смо се, волели своју отаџбину, можда помало и наивни. Да, обично су наивни они простодушни, без злобе у себи. Нисмо ни слутили какве нам године предстоје. Растурени свуда по свету, као што неко рече, у својим торовима, сетимо се, понекад, детињства, на овакве дане. Хвала оној бившој отаџбини, сада када сам у материни, на срећном и безбрижном детињству – написао је један човек из иностранства о сећањима на Дан Републике.
