БОЖИЋНИ КУЛТ ЖИТА Колико зрна, толико пилића, прасића и јагњића

У претежно ратарској култури као што је наша, обредне радње готово по правилу посвећене су сменама годишњих доба и молитвама за добре усеве.
Д
Фото: Dnevnik.rs

Користила се свака религијска прилика да умилостиви „оног горе“ или „оне доле“, да наступајућа година буде родна или бар без природних катастрофа који би целу породицу оставили без прихода, а често и живота.

Божић, као највећи зимски празник, у време док поља мирују, а сељаци имају времена да се припреме за прве радове, сјајан је повод да се ритуалима обезбеди сигурност породице. Жито, као најважнија намирница, има главну улогу у многим културама, па и српској, а веза између божићних и жетвених обичаја је врло јака. Верује се да је у последњим пожњевеним класовима дух жита, а чесница, од овог жита прављена представља сакраменталну жртву. Она је поред печенице, главни елемент у божићном култу, а укућанима треба да обезбеди плодност и здравље, у домаћинству, тору и на пољу. Завршетак жетве обележава се “Божјом брадом”, обредом готово свих Словена. На крају жетве се оставља сноп непожњевеног жита, који се кити и нуди хлебом и сољу, уз жетелачке песме и молбу “духу жита” да обезбеди родну годину. Ово жито посебно се жање, а зрна чувају за божићни обредни колач, чиме се обезбеђује целогодишња заштита од зла и болести.

Многобројни обичаји са божићним хлебом садрже магијске радње за обезбеђивање плодности жита, у чијој је основи анимистичко веровање о плодотворном деловању “житног демона”, који симболише последње пожњевено класје. “Дух жита” с класјем у кућу уноси домаћин. Положајника на Бадње јутро домаћица посипа зрневљем пшенице из тог класја и говори посипајући “Колико зрна, толико пилића, ћурића, прасића, јагњића“, док положник опонаша ономатопејично звуке живине и крупније стоке. Жито се ставља и у посуду, где се забоде божићна свећа. На крају празника гаси се тако што се забоде у то жито, а затим укућани, бројећи зрневље, погађају шта ће боље родити наредне пољске сезоне: јечам, овас, кукуруз или пшеница.


Слатко и слано, од Скандинавије до Грчке

У северној Европи дух жита јавља се у животињском облику у време Божића, када  дани постају све дужи и природа креће у нови животни циклус. А Божићни хлеб заправо је посебна врста печеног сакралног колача. У Немачкој, то је штолен, слатки хлеб са сувим грожђем и кандираним воћем, а у Скандинавији јулброд, такође сладак и пун кандираног воћа. Италијани имају своју верзију: панетоне, високи и узани слатки хлеб, док је обредни хлеб у Бугарској слан и зове се коледна питка. Грци имају христопсомо, прављен с маслиновим уљем и циметом, украшен целим орасима или листићима бадема.


У свим тим обредима ради се о древним паганским обичајима, који су место нашли у хришћанској обичајној традицији. Хришћанство, које је успело да се прошири баш захваљујући томе што је “пригрлило” многобожачке обичаје и ритуале, култу жита као и симболици плодности и напретка, придаје велики значај. Тако хлеб у литургији представља тело Христово, а славско кољиво веза је живих слављеника и умрлих предака.

Жито, односно пшеница од којих се кољиво спрема симболишу ускрснуће (посејана иструне у земљи па донесе род) и приноси се на славу Божју, у част свеца заштитника породице, као и за покој душа умрлих предака и сродника који су крсну славу потомцима и предали.

Прича о чесници старија је од колективног памћења, пише Тамара Огњевић, гастрохеритолог. Нема сумње да је то древни обредни хлеб какав су људи од памтивека приносили као жртву боговима ради обезбеђивања благостања, напретка, а пре свега плодности усева од којих су живели. Хлебна жртва је у самом темељу човекове укупне религиозност, а причу о Авељу и Каину, синовима Адамовим, који приносе на жртву хлеб и месо, је и у библијским изворима, као образац да се погачи од доброг пшеничног брашна даје божански приоритет.

Док је већина српског становништа живела на селу, чесницу су месили мушкарци-ратари. Веровало се да од ње зависе усеви, а домаћин-орач, који је спрема, стављао би рукавицу на десну руку којом припрема хлеб и огртао поњавом или животињском кожом, да година буде родна. Верује се да тиме узима лик прародитеља, а процес симбол непрекинуте традиције приношења хлебне жртве у кругу породице. У појединим крајевима чесницу је могла да меси само жена која је родила мушко дете, а другим водило рачуна да то чини млад, здрав и вредан човек.

Ивана Вујанов

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести