Дакле, откуд три облика једног истог глагола? Од српскословенског, рускословенског и савременог српског језика, тачан је одговор. Зашто, комплексније је питање.
Први књижевни језик који су Срби користили био је старословенски – језик којим су говорили Словени, и чији први писани трагови су остали из периода између 9. и 11. века.
Пошто се писана комуникација одвијала искључиво у богослужбене сврхе, нема података о томе како се његова говорна верзија мењала, али зна се да се, макар у почетку, граматички и лексички није исувише разликовао од тадашњих српских и других словенских народних говора. Ипак, како је време одмицало, говорни језик се све више разликовао од писаног, непроменљивог званичног, а преписивачи светих књига несвесно су почели да греше, убацујући речи из народног говора.
Од тада па све до 17. века преписивачи су све више уносили у основни текст особине свог народног говора, стварајући тако писану српску редакцију старословенског језика, односно српскословенски језик.
На српскословенском, осим црквених текстова, писани су и пословни документи, уговори, одредбе и наредбе владара и феудалаца, прогласи и закони, а црквена служба одвијала се на, сад разумљивијем, српскословенском језику.
Христос васкрсе! – гласио је тада ускршњи, тачније, васкршњи поздрав, пре него што се почетно „в” с полугласом претворило у данашње „у”.
У међувремену, десили се ратови с Турцима, због којих је део Срба спас потражио преко Саве и Дунава, Великом сеобом под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића. Но, на просторима тадашње Јужне Угарске нису дочекани раширених руку, већ су, напротив, били изложени великом културном, верском и политичком притиску.
Међу њима, највећи је био забрана штампања уџбеника и црквених књига на српскословенском језику на територији Аустроугарске.
Срби зато помоћ траже код Руса, који им, уз црквене књиге на рускословенском језику, шаљу и учитеље.
Рускословенски језик брзо потискује дотадашњи српскословенски и постаје нови књижевни језик српских писаца, и сели се у српске цркве, где је остао све до данас.
Отуда „Христос воскресе” и Воскресеније уместо Васкрса.
До почетка 18. века рускословенски и српски народни језик толико су се разликовали да је било тешко пратити и разумети службу, а поставило се и питање писања књижевних и других текстова јер, шта вреди носити књигу на штампање чак у Италију, кад нико не може да је разуме.
Зато су књижевници почели да обилато захватају из извора народних говора, уносећи га у рускословенску основу и креирајући оно што данас зовемо славеносрпским – мешавином рускословенског језика и тадашњих народних говора.
Наравно, ту правила није било, а покушаји да се поставе претрпела су неуспех.
Све до Саве Мркаља, Ђуре Даничића и Вука Караџића који су, реформом српског књижевног језика, поставили основе за савремени српски књижевни језик.
Тако су народни новоштокавски дијалекти – шумадијско-војвођански и источнохерцеговачки, ушли у основицу књижевног језика, народна усмена књижевност постала писана, а реформа је донела отворену ризницу лингвистичког блага народних говора.
Све то одразило се и на цркву, која је, иако се и даље држала рускословенског језика и писма, у службу постепено уводила и народне верзије молитви.
Те нам отуд и поздрав „Христос ускрсну” и Ускрс. Ипак, реформа језика значила је и званично увођење рускословенских израза у наш савремени језик, нарочито оних везаних за духовност, религију, филозофију.
Јер, српскословенски смо избацили из писане књижевности, у народним говорима тих израза није било, те смо усвојили рускословенске изразе, које и данас користимо.
Међу њима су и они везани за Ускрс „воскресе” и „Воскресеније”, који су опстали у цркви, али и у народном поздрављању, до дана данашњег.
Народно „Христос ускрсну” није заживело, највише захваљујући јаком утицају црквене службе на рускословенском језику.
Тако се данас поздрављамо с „Христос воскресе” (рускословенски) и „Христос васкрсе” (српскословенски).
Остале варијанте, као што су „Христос васкрс”, „Христос воскрсе” или „Христос васкресе” неправилна су и несрећна мешавина и покушај да се снађемо између Србије, Русије и историје.
Ивана Вујанов
