Дисциплиновање деце у Србији: Психолошка агресија заменила каиш

Под окриљем Уницефа у Србији, Институт за ментално здравље и Институт за психологију у Београду од августа 2019. до јануара ове године спровели су истраживање о учесталости наслиних метода васпитања, чије ће резултате интегрисати у петогодишњи програм подршке позитивном родитељству од најранијег узраста до адолесценције, који је паралелан са заговарањем амандмана на Породични закон којим би се експлицитно забранило телесно кажњавање деце.
unicef
Фото: Уницеф публикација (детаљ)

Говорећи о вечитом питању – како спречити нежељено понашање код деце, Милица Пејовић Милованчевић из Института за ментално здравље истакла је да је танка линија између покоравања и техника позитивног дисциплиновања, а у последње време суочавамо се и са васпитавањем без правила, које такође није пожељно.

– Из године у годину опада постотак родитеља који признају да користе било који насилни метод: 2005. их је било 73%, 2010. – 67%, 2014. – 43%, а ове 45 одсто, с тим што 10 процената испитаника верује да је физичко кажњавање неопходно за успешно подизање деце – додаје она.

Како каже, у истраживању су прецизно дефинисане три категорије. Прва од њих је наношење емоционалног бола како би се исправило или спречило неко понашање.

– Као друштво често нисмо свесни да је психолошка агресија такође насиље, па је, према исказима, примењује више од две трећине испитаника: 70 одсто је викало, 50 одсто претило да ће ударити, а сваки десети родитељ признао је да је псовао и вређао своје дете. Испоставило се да је у поређењу са физичким кажњавањем, на које чешће стављамо акценат, ово знатно израженији трансгенерацијски пренос образаца понашања – напомиње.

Родитељи пак ређе саопштавају да примењују батине, али готово половина каже да је током претходне године барем једном ударила дете.

– Ударање руком по задњици је најчешће, што чини нешто више од трећине анкетираних. Шамар или ударац по глави пријавио је сваки десети родитељ, док батине каишем или неким другим предметом примењује сваки петнаести-шеснаести родитељ. Два најчешћа разлога јесу непослушност и опасна ситуација. Већина је одговорила да су први пут тукли дете кад је оно имало између две или три године, када је когнитивна зрелост на тако ниском нивоу да не можемо очекивати да разуме своје поступке на прави начин. Трећу врсту насиља, занемаривање, починила је током претходне године једна трећина старатеља: 15 одсто њих често оставља дете само код куће, а два одсто нема могућност да га нахрани или одведе до лекара ако је то потребно – каже.

Интересантно је да они који су прошли кроз пакао тешког физичког кажњавања у великом проценту касније не преносе ни физичку ни вербалну насилну методу на своје потомке, потврђују резутати анализе.

Према речима Оливера Тошковића са Института за психологију при Филозофском факултету у Београду, објашњавање као ненасилну праксу дисциплиновања примењује 86 одсто родитеља, међу којима предњаче високообразовани, и то претежно Војвођани, после чега следе казне као што су забрана изласка или тзв. тајм-аут.

– Већина тврди да у своју свакодневну родитељску праксу укључује активности које подстичу развој: 85 одсто се игра са својом децом, 97 одсто их грли или им на други начин показује љубав, али сваки трећи нема навику да чита књигу или прича причу пред спавање, сваки пети није учио децу да броје, а сваки четврти није им помагао да савладају азбуку. То значи да васпитно-образовни сегмент изостаје, али нам је јако важан емотивни део – каже Тошковић.

На питање да ли би закон који би имао нулту толеранцију на насиље према деци могао да доведе до злоупотребе и лажних пријава, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић напоменула је да такав ризик постоји, али да то није приоритет.

– Никада се не делује на основу само једног исказа. Уколико се мисли на случајеве млађих адолесцената у иностраним државама, који су пријављивали насиље када би се нашли у сукобу са родитељима, и ту се поставља питање зашто је баш на тај начин адолесцент одреаговао и покушао да привуче пажњу. Сама пријава по том основу, без обзира на то да ли је злоупотребљена или не, значајан је индикатор – истиче.

Хоће ли у том случају родитељ постати немоћан у односу на дете, објаснила је Милица Пејовић Милованчевић, одговоривши да се здрав ауторитет не постиже страхом, а ако је једина метода дисциплиновања физичка казна, онда причамо о немоћном родитељу.

Слађана Милачић

EUR/RSD 117.5814
Најновије вести