Две младе уметнице дају печат обнови Саборне цркве у Карловцима

Раме уз раме са мајсторима двеју фирми –„Кото“ и „Алп инжењеринг“, али и колегама из своје струке, подно крова велелепне Саборне цркве у Сремским Карловцима, раде и уметнице Бојана Волаш и Јована Петковић из Београда.
d
Фото: Дневник/В. Фифа

Иако то њима двема није необично, шта више кажу да у конзерваторским круговима има доста жена, чак и да на обнови фасада Саборне цркве и Патријаршијског двора у Сремским Карловцима нису једине припаднице лепшег пола, мора се признати да видети их како оштећеним украсима враћају живот на тој висини и чути како ћаскају док раде, није свакидашњи призор.

Упитате ли их да ли се плаше, обе ће као из топа одговорити потврдно. Сматрају да је природно осећати страх с обзиром на врсту посла и услове за рад, али да је то здрав страх који тера на опрез и да воде више рачуна него када су на безбедном.

- Припреме за почетак рада свакодневно нам одузму пола сата – објашњава Бојана Волаш. - Свако од нас има своје коферче са потребним стварима да не морамо да силазимо и пењемо се више пута. Под припремама се поразумева паковање алата, материјала и свих осталих потрепштина које су нам потребне на висини. Посебан део чини облачење које траје десетак минута. Без заштитне опреме се не иде. У њу спадају  шлем, појасеви, прслук, ХТЗ ципеле, а док радимо на скели, везане смо.

Фото: Дневник/В. Фифа

Када се попну на скелу, не силазе до 17 сати, са изузетком паузе коју направе око поднева. Из круга градилиша не излазе још пола сата, јер свлачење опреме опет захтева одређено време. За сарадњу са свештенством и мајсторима кажу да  је на завидном нивоу. Сви се међусобно зову колегама. На неколико пројеката су радили заједно, знају ко је одакле, размењују шале.

-То је специфична врста грађевинаца, која ради на  споменицима културе и навикли су на жене у екипи – каже Јована Петковић. -  Немају шовинистички хумор, пажљиви су и има чак врло образованих међу њима. Генерално гледано, није нам лош посао, не можемо да се жалимо. Ради се на скели, на висини,  сунцу, киши, али када се и то  узме у обзир, како пролазе други из наше струке, ми не можемо да се бунимо. Ништа нам не фали. И што је лепша страна посла - упознајемо Србију и околину.

Док су на терену, станују у месту где раде. Тако је и сада. Изнајмиле су стан у Улици митрополита Стратимировића. Деле га са Јованиним момком који им је и колега. С обзиром на близину Београда, понекад „скокну“ до куће због прања веша, какве набавке и да виде породицу и пријатеље. Али, није увек тако.

Колико остају на терену никад се не зна. План је да се ради на Саборној цркви и Патријаршијском двору у Карловцима наредних четири до пет месеци, али, напомиње Јована, можда ће потрајати дуже, али и краће. У њиховом послу никад се не зна док се не попне на скелу на шта тамо може да се наиђе. Чак ни када се спремају понуде, не зна се довољно о послу који уговарају.

Фото: Дневник/В. Фифа

Кажу да  послове најчешће добијају на основу препорука. Нису нигде запослене, мада је Јована у статусу слободног уметника, и раде на основу уговора. 

-Међусобно се ми из ове бранше сви познајемо, чак смо и пријатељи – каже Бојана Волаш. - Углавном смо  са ликовне и примењене, повремено са црквене академије, што није велики круг људи. Знамо кад је ко слободан, где је ангажован, а на крају, код колега је најмање популаран овакав рад на фасади, па посла у суштини има. Поред нас у екипи на Саборној цркви су Андрија Васиљевић, а  шеф је Станисав Антонић и неко ко нас је ангажовао за посао у Карловцима.

Бојана је, ако се изузме ванредно стање због коронавируса, директно са београдске железничке станице, где је радила исти посао, дошла на

карловачку Саборну цркву. Завршила је  сликарство, основне и мастер студије, и мастер из рестаурације скулптуре и археолошких предмета. Каже да је у свет конзервације ушла много раније, у средњој школи „Техноарт“ на смеру за конзервацију и рестаурацију. Од средње школе је кренула са Заводом за заштиту споменика културе као спољни сарадник на рестаурацију средњовековних цркава, важних споменика културе високо рангираних на листи УНЕСКО-а, фасада, али и других елемената као што су саркофази, тронови, предмети од мермера, камена. С поносом истиче ангажман на највећој некрополи у Србији, у селу Дићи код Љига, који је трајао две године и био врло значајан за њену каријеру.   

Јовани, која је завршила примењено вајарство,  за разлику од Бојане која је од средње школе „у фасадама“, то није примаран посао. Завршила је академију пре 10 година и од тада је у разним сферама примењеног вајарства радила, али највише се бави обрадом камена. Најсветлијом тачком у досадашњој каријери сматра ангажман на обнови цркве Светих апостола Петра и Павла у родном селу патријарха Павла,  у Кућанцима,  у  Славонији, у којој је и крштен, где се радило на каменом поду с интарзијом, олтарској прегради, троновима...

Правило да су фасадни украси на већој висини и који нису наткривени оштећенији, показало се и на карловачкој Саборној цркви. Срећу се с траговима  претходне рестаурације из 1991. године, за које кажу да су у врло добром стању, што не важи за оне из ранијег периода.

Свој посао дефинишу као спој уметности и занатсва или примењену уметност.

- Преплићу се уметност и занат у сваком случају- каже Јована. - Примењена уметности генералнио садржи у себи пуно занатског рада. На факултету се пролази кроз разне задатке у којима се учи о свим тим занатима и како се шта ради. Уметност је ту следећа степеница, а ово је основа. У оваквим случајевима нема пуно уметности, немамо ми ту шта да мењамо. Кад се раде нове фасаде, са новим украсима, или фали неки део на старим, тада мало више уметност дође до изражаја.

Зорица Милосављевић

 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести