из Фонда за капитална улагања АП Војводине, међутим, даља судбина зависи од поступка реституције. Повраћај имовине чекају наследници некадашњег велепоседника и оснивача Хоргоша, сегединског надбележника Миклоша Караса (1715-1797) који је овдашње пустаре купио од Бечког двора, од којих је имање одузето после Другог светског рата, а пред очима немоћних потомака Карасових дворац је деценијама пропадао.
Радовима изведеним претходних година здање каштела Карас је спасено од потпуне пропасти, али његова будућа намена је неизвесна, јер потпуна реконструкција захтева позамашна средства. Урађено на обнови је итекако значајно за опстанак дворца који је под заштитом државе као споменик културе, али док се чекало, помоћни објекти су се урушили. Зидарским радовима, уградњом нове столарије, постављањем новог крова са олуцима, ограђивањем дворишта и постављањем аларма, како би се спречио упад незваних гостију, начињен је значајан помак, али се на томе стало.
Обнова каштела Карас започела је на иницијативу хоргошке основне школе која је већ дуже време корисник објекта, али у школи су указивали да као буyетски корисник нису били у могућности да га одржавају на неопходном нивоу. Надлежне институције од Месне заједнице Хоргош, кањишке општине, до покрајинских и републичких органа, алармиране су у задњи час да се здање спасе, док се спасити може.
Парк крај дворца на површини од око два хектара је одавно упропашћен, јер су многа стабла годинама бесправно сечена за огрев, а оно што је од њега остало зарасло је у шипражје тако да није ни налик некадашњем. На окућници каштела је и базен за купање који је изграђен пре шест деценија, али и он одавно није у употреби. Стављање дворца у било какву функцију захтевао би свеобухватнији приступ и значајна улагања, а док се чека из општинске касе Кањиже подмирују се трошкови чувања објекта.
Каштел Карасових је од пре нешто више од деценије на „правој адреси”, јер је приликом последњих измена назива улица, дотадашња Партизанска улица преименована у Карасову, али очито већ дуго није у правим рукама. Историјске околности су учиниле да су имање и каштел одузети. Породици Имре Караса (1903 – 1979), са петоро деце, после Другог светског рата остале су две помоћне зграде и само шест јутара земље. Поред каштела Карасовима је одузето и преко 1.200 катастарских јутара земље и друга имовина. Неколицина наследника живели су и још живе преко пута каштела, у кући која је преуређена од некадашњих штала и другој где је некада живео надзорник и била канцеларија велепоседниковог имања.
Карасови по мушкој линији нису грофовска породица, него само племићка и велепоседничка, али су се женили из угледних грофовских породица. Пре десетак година један од потомака, сада већ покојни Миклош Карас, испричао нам је да је његов блиски предак и имењак Миклошу Карас Трећи (1781 – 1840) ипак постао гроф, али није дозволио да титула коју је добио буде наследна, него је од потомака тражио да је заслуже.
Истраживач завичајне историје Хоргоша Золтан Нађ-Ђерд из Хоргоша каже да о породици Карас има подоста докумената. Он указује да порекло Карасових води на тло Румуније. Миклош Карас Први, рођен 1581. у Карансебесу, у бици за тврђаву Крашовар у најезди Турака једини је преживео и после доспео у Словачку и тамо 1639. године стекао племство од краља Фердинанда Другог. Међутим, има и података да је породица Карас била присутна много пре у овим крајевима.
Његов праунук и имењак Миклош Други доспео је у Сегедин, где је са дужности надбележника купио велика имања пустара Хоргош и Сент Петер, укупно 18.538 кататсрских јутара земље, плативши их бечком двору 30.000 рајнских форинти. Данашње насеље Хоргош и најзначајније грађевине у селу Миклош је подигао не тамо где је одредила царица Марија Терезија, него три километра југоисточно од некадашњег старог Хоргоша, које се пре готово миленијум помиње као рибарско насеље. Локација је била недалеко од Селевењске шуме у пешчари. Тада река Тисе није била укроћена насипима, па када је набуја плавила је ово подручје. Када је преузео имање Карас се није повиновао жељама двора, где да подигне насеље, него је Хоргош основан тамо где је он сматрао да је боље.
Да су Карасови били богата и угледна племићка породица у Сегедину, сведочи и Палата Карас у овој вароши, а Улица Карас поред Сегедина постоји и у Бечу. Из заоставштине племићке породице Карас курија и двораца има у многим местима у Мађарској, Аустрији, па и у Девенпорту (САД). Карасови кроз историју пливају, баш као што асоцира презиме добијено очито из предела са реке Караш у Румунији. И у породичном грбу Карасових значајно место дато је реци и сребрној рибици караш која главом израња на површину воде.
Последњи уживалац великог велепоседничког имања био је агроном Имре Карас, мада су проблеми почели још после Првог светског рата, када су се Хоргош и имање Карасових нашли изван граница Мађарске, у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца и потоњој Југославији. Након Првог светског рата Имре Карас је тек 1930. године могао да дође да види имање, које му је после враћено, да би било и обновљнено.
По завршетку Другог светског рата, каштел Карас је скоро десетак година био касарна. Обновљен је у потпуности 1955, јер је било замисли да се претвори у хотел, али једно време у њему је била дирекција Пољопривредног комбината, да би касније био предат на коришћење месној основној школи. Пре него што је здање препуштено пропадању, у каштелу Карас и околини је дуго година организована предвојничка обука.
М. Митровић
Селекционар „хоргошке слатке”
Хоргош је познат по зачинској паприци. Имре Карас у Хоргошу је као агроном прво запослење 1955. године добио најпре у месној пољопривредној апотеци, да би нешто касније био ангажован за рад на селекцији зачинске паприке. Један је од заслужних стручњака, што је 1966. добијена и призната прва југословенска слатка сорта зачинске паприке „хоргошка слатка” (ХС-1).
Имре Карас је био у тиму селекционара и када су у наредном периоду признате још две сорте „хоргошке слатке”. Није дочекао прву пензију, јер је умро на дан пензионисања, а до вечне куће испратило га је цело село. Нешто касније су признате и сорте хоргошке љуте „Тиса” и „Пешчани гром”, у чијем стварању је такође учествовао, а његови потомци чекају да каштел и некадашње имање буде враћено и неправда бар делимично буде исправљена.
Парк одавно упропашћен
Парк крај дворца на површини од око два хектара је одавно упропашћен, јер су многа стабла годинама бесправно сечена за огрев, а оно што је од њега остало зарасло је у шипражје тако да није ни налик некадашњем. На окућници каштела је и базен за купање који је изграђен пре шест деценија, али и он одавно није у употреби. Стављање дворца у било какву функцију захтевао би свеобухватнији приступ и значајна улагања.
