Лукачев син Агоштон Лазар, када је имање било у великом успону, подигао је почетком 19. века нови дворац већи од дотадашњег, а градња је трајала од 1816. до 1820. За свечано отварање дворца уређивао се сваки кутак села, обликовали дрвореди и припремали славолуци. Главни кувар је за ту прилику доведен из Беча. Кочије и коњи су блистали за дочек 300 угледних званица, аристократа из Беча и Пеште.
Увече 29. августа 1820. приређена је свечана бакљада, да би сутрадан ујутру црквена звона објавила почетак свечаности и позвала становнике Ечке на прославу и освећење дворца. После свечаног ручка, за господу је приређен лов, а за даме шетња гондолама по Великом језеру и Бегеју. Врхунац свечаности је био ечански бал који је личио на чаролију – дивне дамске тоалете, раскошне униформе и разнобојне бенгалске ватре дуж многобројних стаза у парку.
Трећег дана славља у балској сали новог дворца у срцу Баната свирао је Франц Лист, тада дечак са непуних девет година! У “Каштелу” у Ечки се поносе што је тадашње “чудо од детета” свирало у дворцу, а касније постало славни пијаниста и композитор! Колика је важност придавана отварања новог властелинског дворца Лазар у Ечки, казује чињеница да је свечаности присуствовао најугледнији угарски властелин гроф Миклош Естерхази. Хроничари збивања су забележили да је управо гроф Естерхази као изненађење приредио наступ млађаног Франца Листа, сина једног свог дворског надзорника.
Властелинска породица Лазар јерменског порекла се није случајно определила за подизање дворца у Ечки, јер се она налази на врло важним путевима, а надомак дворца који је претворен у хотел протиче река Бегеј. Лукач Лазар је био трговац месом и снабдевао је тадашње тржиште Аустроугарске, која је у то време била у рату. Тада је заслужио јако велики кредит на Бечком двору и посед у Банату од 30.000 ланаца купује за 217.000 форинти. Убрзо после Лукача Лазара, овамо је дошла његова супруга Сибила, по којој данас крај Белог Блата и Царске баре ресторан носи њено име, а дошла су и његова четири сина.
Након Лукачеве смрти имање и каштел је наследио његов најстарији син Јанош и он је газдовао 16 година, све док није трагично завршио 17. јуна 1809. Био је врстан војник и мачевалац, па је и на чувеном балу у Елемиру био најбољи у тој вештини, међутим, ипак је од мача смртно је страдао у двобоју у 52. години, бранећи част непознате девојке. Њу је у Елемиру увредио млади хусарски поручник, кренуо је да је замоли за плес, а онда изненада устукнуо, вративши пружену руку, окренуо се и пришао другој девојци. Двобој између Јаноша Лазара и младог хусара одржан је у шумици у Елемиру, погубан је био за Јаноша који је прободен мачем.
Пошто Јанош није имао потомака његов млађи брат Агоштон Лазар успешно преузима вођење властелинског дворца и имања. Сматрајући да дотадашњи властелински дворац не одговара потребама и угледу имања, дао је да се сагради лепши и већи, а стари сруши. Породица Лазар је 1792. године основала прву ергелу расних коња у Банату, која је у време док је њоме управљао Агоштон бројала око 150 грла, од којих су нека била позната широм Европе.
Када је изграђен нови дворац, Агоштон је, одлучивши да уз дворац направи велелепни парк, слуге посало у Беч да нађу најлепше дрвеће за пошумљавање. Из првог Агоштоновог брака родио се син Сигисмунд, који је после очеве смрти 1870. године наследио имање, мада је његова мајка Викторина и даље је управљала имањем. Јер, Сигисмунд је имао чин генерала и баш и није желео да дође у Ечку, него долази тек у позним годинама, оженио се Елизабетом и добијају ћерку Маријану. Међутим, већ тада се наслућивало да она можда и није његова ћерка, него једног од надзорника на имању, иако јој је у књигама остало забележено презиме Лазар. Када је опхрван болешћу Сигмунд умро, његова млада удовица Елизабета наставља да води имање, потраживши спас у новом браку са грофом Турн Таксисом.
Дворац и његова околина проглашени су за споменик културе 2001, а од 2004. је у приватном власништву компаније “Универзал” из Београда. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин је 2005. године израдио конзерваторско-рестаураторски пројекат обнове дворца који је делимично изведен. Уз сагласност Завода, дограђено је ново крило иза старог, па је дворац постао репрезентативни хотел са 38 соба, седам апартмана и пратећим садржајима.
Стасавши за удају Маријана Лазар је хтела да се уда за грофа Феликса Харнонкура, ађутанта престолонаследника Франца Фердинанда, али јој је мајка то бранила, знајући нарав и ћуд племића уважаваног на Бечком двору. Млади пар се тајно виђао, љубавна страст је бујала, па је Маријана одлучила и побегла у Беч, где се удала за Феликса, без мајчиног благослова. Када се брачни пар Харнонкур вратио у дворац у Ечку, гроф Таксис напушта имање. Гроф Ханонкур је овде први поседовао јахту па је Бегејом и Тисом пловио и са члановима породице Карађорђевић.
Супругу Маријану је врло брзо одбацио, оспоравајући њено племићко порекло називајући је обичном трговкињом, пошто је њен прадеда био трговац. Тако ју је једне зиме када му је родила треће дете истерао напоље, што је наишло на велико згражавање слуга и ондашње јавности. Маријана је оболела од упале плућа и убрзо умире. Две недеље пре њене смрти адвокат је сачинио тестамент и по свему судећи уз лажирани Маријанин потпис Феликс добија имање у наследство.
Њихова прва ћерка Мариа Луиза је одбила да води имање, син Феликс је био болешљив и отишао на школовање у Беч, па је вођење имања после Феликса Харнонкура преузела његова најмлађа ћерка Алиса. Њен први супруг је био алкохоличар, није био заинтересован за имање, притисли су их банкарски дугови и пропаст, па је Алиса била принуђена да изда имање породици Ловрековић. Са Ловрековићевим сином је ушла у романсу, то признала мужу и ушла у нови брак. После Другог светског рата власници дворца су емигрирали у Америку, па је дворац постао државно власништво, а од евентуалних наследника нико се до сада није јављао са захтевом за поврећај имовине.
текст и фото: М. Митровић
