Операцију која је трајала три сата урадио је директор Института професор др Александар Реџек, који каже да је ово други пацијент којем је уграђена срчана пумпа, те да се жена којој је пре две и по године уграђена пумпа осећа добро.
Механичка срчана пумпа уграђује се у леву комору и помаже њен рад, а добијају је пацијенти којима је тешко оштећена функција леве коморе, односно имају термалну срчану инсуфицијенцију, те се уз помоћ пумпе обезбеђује снабдевање крвљу, а тиме и кисеоником и хранљивим материјама, свих органа.
“Пацијент је дугогодишњи срчани болесник, који је више пута годишње долазио на лечење у Институт због тегоба као што су слабост, малаксалост, недостатак ваздуха, замор и при обављању редовних дневних активности. Срце му је радило 15 одсто, а сада пумпа ради уместо срца и обезбеђује, односно допуњава рад ослабљене леве коморе. Пацијенту ће бити поправљен квалитет живота и имаће задовољавајући функционални статус”, казао је др Реџек за „Дневник“ и додаје како је операција урађена у сарадњи с тимом Клиничког центра Србије и проф. др Светозаром Путником, који је асистирао Реџеку.
Потреба за трансплантацијом велика
„Значај срчане пумпе је утолико већи због малог броја потенцијалних донора. Потребе за трансплантацијом су далеко веће у односу на потенцијални број донора. У нашој земљи имамо једног до два потенцијална донора на милион становника, а у земљама с развијеним трансплантационим програмом има 25 до 30 потенцијалних донора на милион становника“, истакао је др Реџек.
Лева комора је главни део срца из које крв иде у циркулацију, а у овом случају срчана комора не може да обезбеди довољан проток крви и то надомешћује пумпа. На тај начин чувају се сви витални органи, јер добијају довољно крви, кисеоника и хранљивих материја, те се спречава њихово пропадање, које би без пумпе било неминовно, због срчане слабости.
„Уградња пумпе је шанса да пацијенти дочекају трансплантацију, што је један од начина коришћења пумпе. Други је да пацијнти добију пумпу док се не опорави срчана комора, а потом се она извади. То се ретко дешава, а у тим ситуацијама пумпа штеди пацијенту мишић док се комора не опорави. Трећи начин примене је у дестинационој терапији, која се примењује од старијих људи или у ситуацијама када пацијенти из неког разлога нису кандидати за трансплантацију“, објашњава др Реџек.
Ризик од ове интервенције зависи од дисциплинованости пацијента. Како напомиње др Реyек, пацијент треба да контролише коагулациони статус, како се не би појавио тромб, који онда може да изазове инфаркт или мождани удар. На телу, са спољне стране, налази се жица која повезује пумпу која је на срцу и спољашњи контролор уз којег су батерије, које пацијент носи на појасу. Стога је важна и хигијена, како не би дошло до инфекције на месту на којем из тела излази жица за напајање струјом.
Дамама појас у ташнама
Др Реџек каже како се у свету много чешће уграђују ове срчане пумпе, те да постоје и удружења пацијената. Занимљиво је да жене праве и специјалне ташне у којима носе контролну јединицу и батерије, како не би морале да имају појас, када желе да буду елегантније.
Осим контролне јединице и две батерије, на појасу је и монитор на којем се очитавају подаци о крвотоку, броју обртаја, потрошњи струје. Такође, на дисплеју могу да се појаве и аларми који упозоравају на то да нешто није реду, а пацијент током боравка у болници научи да тумачи аларме, као и поступак у тим ситуацијама.
„Пацијент се сада добро осећа, полако устаје из кревета, едукује се о коришћењу пумпе у кућним условима. Планирамо да ове године уградимо још три срчане пумпе“, каже др Реџек и додаје како пацијенти могу да користе пумпу и до десет година.
Љ. Петровић
