Извештај су припремили Надежда Сатарић из Удружења Снага пријатељства „Амати”, Наташа Тодорић из Републичког Црвеног крста, Кристина Драгишић из „Каритаса” Сремска Митровица, Каролина Стаменковић из „Лужичких рукотворина” Бабушница, Гордана Рајков из Центра за самостални живот особа с инвалидитетом Београд и Весна Милосављевић из „Женске иницијативе” Трстеник. У истраживању се наводи да се најстарије жене најчешће ослањају на породицу – 70,2 одсто, комшије и пријатеље – 9,6 и рођаке – 5,7.
Дуже од годину лекара није посетило 16,5 одсто старијих жена, док 1,6 одсто никад није било код лекара. Дуже од годину зубара није посетило њих 72,4 одсто, а 3,5 одсто никад. Као основни разлог наводе предугу листу чекања – 49,1 одсто, затим јер немају новца – 26,4 одсто, док је за 13,2 лекар сувише удаљен.
Положај старијих жена на селу је далеко тежи од оних радног узраста, а посебно је тежи у односу оне које живе у градским срединама. Од укупно 4.790 села, у којима живи 40 одсто становништва, 1.200 је у фази нестајања. У 1.034 живи по мање од 100 житеља, и то углавном средовечних и старијих. Чак 500 села нема асфалтни пут, 400 продавницу, а две трећине амбуланте. Отуда се њихови житељи често суочавају с бројним препрекама да остваре своја права јер морају ићи у град, што је понекад тешко изводљиво.
Патронажне службе углавном не иду у сеоске средине, а веома ретко ће отићи и кола Хитне помоћи, тим пре када чују да је помоћ потребна неком ко има 75, 80 или више година. У нека села ни аутобуси не долазе сваки дан, а у нека само два пута дневно, па тако жена која изјутра оде лекару аутобусом, не може да се цео дан врати кући у село. Заказивање специјалистичких прегледа старијим женама на селу је готово немогућа мисија. Свега 2,2 одсто старијих жена на селу користи услуге социјалне заштите, које подразумевају помоћ у кући, новчани додатак за туђу негу и помоћ, услуге смештаја у установе социјалне заштите, персоналну асистенцију одраслих жена с инвалидитетом, услуге клубова.
У селима се углавном организује услуга помоћи у кући, ако су ближе градовима и ушорена, а у брдско-планинским, где су куће раштркане и треба ићи, углавном пешице, по два-три километра да се стигне од једне до друге куће, веома ретко. Услугу помоћи у кући користи свега 1,2 одсто старијих од 65 година, у 122 од 145 локалних самоуправа, а потребу за њом има бар десет одсто старијих.
Стопа изразите материјалне усклађености највећа је међу старијим женама на селу – 23,6 одсто. Ако имају пензију, махом су породичне пољопривредне, и износе око 7.500 динара, или 64 евра, или личне ниже од 15.000 динара, што је мање од административне линије сиромаштва. Више од 100.000 старијих жена не прима пензију, а новчану социјалну помоћ од државе прима тек 11.000 старијих жена и мушкараца.
Финансијска сигурност у позним годинама пресудно је важна за достојанствен живот и свакако ако старија жена нема сигуран извор прихода, њена људска права су угрожена, а ризик од насиља, злостављања и занемаривања већи. Насиље, као и дискриминација, много више погађа баке које живе у руралним подручјима, сиромашне и неписмене, старије жене с инвалидитетом и без партнера.
Под ризиком су и тешко болесне јер су често осуђене на милост и немилост ближњих.
Баке по селима су веома ретко власнице имовине – тек њих 9,1 одсто, на мужевљевој живи и ради 88,5 одсто, док је у 2,4 одсто случајева имовина заједничка. За случај развода старијих жена које живе на селу, иако имају право на сразмерну поделу заједничке имовине стечене током брака, у пракси та имовина се не дели сразмерно, већ жена излази из куће и са собом носи углавном само ствари за личну употребу и ништа више.
По новинским чланцима, у првој половини године убијена је 21 жена у породичном насиљу, од којих је девет старијих од 60 година. Убице су у пет случајева њихова деца, у два унуци, у два брачни или ванбрачни партнери и у једном је у питању била пљачка. Углавном, службама система заштите жртве нису биле познате јер нису раније пријавиле насиље, иако су га трпеле. Већина старијих жена наводи да се насиље над њима дешава и на улици, шалтерима, у јавном превозу, продавницама, ресторанима, здравственим институцијама, домовима за старе, а има и телефонског узнемиравања.
Неке старице имају проблема и с комшијама, који могу бити насилници пре свега на селу, а посебно ако жена живи сама и не може да се супротстави, а не сме да пријави разне штете које трпи.
Љубинка Малешевић
