Да покушам да у ова критична времена краткодневице (и без сунца, и без белог дана) ствари сагледам из ведрије и оптимистичније перспективе; онако кроз позитивом испуњене ружичасте наочаре и убеђена да ће све (ако већ и није) бити у најбољем реду.
За почетак, ведро констатујем да ми се средином претходне недеље с првим снегом вратило и грејање. Како дивно и какав савршен тајминг! Шта уопште још пожелети? Јесте да сам се претходних десетак дана смрзавала, али је ето на крају све испало добро да боље не може бити. Ништа мање фантастичан није ни разлог због којег су радијатори код мене у стану били ледено до смрзнуто хладни. У комшилук и то онај „први“, то јест, у стану до мог, дошло је до промене власника и онда су ови моји нови суседи, логично, пожелели да купљени простор прилагоде својим потребама и жељама. Јесте да су мајстори с радовима кренули још док сам се градом безбрижно шетала у јапанкама и да ето већ неколико месеци фактички живим на градилишту, али нема везе – важно је да посао око уређења буде (мантрам већ неко време у „само позитивне мисли“ расположењу) завршен најбоље што се може и да на крају (ако баш не сви) нови власници сасвим сигурно буду задовољни...
А по оној стари да „ко ради, тај и греши“, и код мене у комшилуку се баш онако грешило у ходу. И то је ОК, па људи смо... Људски је да мало поплави у купатилу код комшија испод, баш као и да се плочице мало „одвале“ са зидова у стану изнад. Али, наши нови суседи су коначно (после две недеље интензивног - од јутра до мрака - разваљивања зидова) могли задовољно да одахну. Још једна дивна вест: успели су у науму да пројектовану величину врата од терасе безмало удуплају, те чињеница да су притом мало „кврцнули“ и носећи зид нема неку тежину. Поглед је priceless и то је најважније. Уосталом, ни код комшија који су испали нешто као колатерал, невоља и није баш дуго потрајала (поготово за оне који не морају да живе у тим становима). Сва је срећа (ето још једне дивне вести) па плаћамо председника скупштине станара/управника зграде, који је промтно реаговао; позвао мајсторе и онда рачун за поправке испоставио свима (онако на равне части, да се нико не увреди) на плавој признаници, под ставком „хитне интервенције“. Нема везе што нико од нас није учествовао у девастирању комшијског животног простора, важно је само да је штета отклоњена, па нека кошта шта кошта. Уосталом, наши нови суседи и овако су се истрошили на сва та реновирања (мењају комплетну изолацију, уместо „ишчупаног“ паркета стављају некакве гранитне плоче и још триста чуда), те је оно што им је сада најмање потребно - додатни трошак. Рецимо, за поправку лифта који су њихови мајстори покварили... У крајњем случају, ми „староседеоци“ смо им на овај начин пожелели добродошлицу.
Но, изгледа да се с том и таквом добродошлицом баш и нисмо сви у згради сложили. Не само да су неки „зли намћори“ из наше мале скупштине станара имали коментар како нови суседи баш и нису дошли „у миру“, већ су у намћорисању отишли и корак даље – позвали су и инспекције (комуналну и грађевинску, ако се не варам), долазила је и полиција, писали се записници и извештаји с терена. Ето, све је лепо снимљено и заведено, кажем им ја (овако пресвучена у оптимизам и веру у људе) и да ли вам је сад лакше, додајем. Но, некима ни то није довољно. Они би, како кажу – резултате. Нестрпљиви какви јесу (ако сам добро схватила), они би да с једне стране „сви раде посао за који су плаћени“ и с друге да новопридошли суседи, осим бројних права која су „јуначки“ прихватили и онако из прве почели да примењују, мало „завате“ и у одељак с обавезама. У преводу, жеља им је да у њиховој згради поново завлада ред; кућни и сваки други. А он је, заборавља мој изиритиран комшилук, одавно прецењен. У хаосу је, драги моји, главна забава и ту вазда живот пулсира...
Руку на срце, ни мој оптимизам баш није unlimitited. Мислим, засад је све суперица – у стану ми је приајтно отоплило; навикла сам се и на све те звуке разваљивања, лупкања, укуцавања и рушења; викендом скоро па да ми ни не пада тешко буђење раном зором с доласком мајстора; не смета ми ни изостанак поподневне дремке, баш као ни гомиле ђубрета које затичем испред улазних врата када се коначно увече вратим кући... Признајем, мало теже се навикавам на нељубазност мајстора, али – има времена, навићићу се. Ионако ће радови потрајати бар до пролећа. У крајњем случају, нема једа - неће ми они бити први комшилук. Фамозни „tricky part“ тиче се следећег: нови нам се „комшилук“ за све ово време није удостојио ниједне посете. Плашим се да можда очекују нешто као црвени тепих и ватромет за спектакуларно отварање своје палате. Е, ту би већ и мени овако „дивној, ведрој и благој“ могло мало да пукне пред очима.
Оправдано сумњам да неће претећи ниједан зид који бисмо тим поводом могли да разлупамо...
Јасна Будимировић
Фото: pixabay.com
