Иза излога: Хари Потер на мрмот – стази

Већ неко време велики (тачније највећи) играчи на светској шаховској табли троше озбиљне новце на „top secret“ пројекат који би требало да од ловца/војника направи Харија Потера; да га помоћу специјалног „стелт“ огртача учини потпуно невидљивим како „голом“, тако и свим познатим облицима „унапређеног“ ока.
haripoter
Фото: pixabay.com

Циљ је јасан: подићи чувени „фактор изненађења“ на досад незабележен ниво, односно, цивиле и „униформе“ из супротног табора довести пред свршен чин. Затечени и несвесни шта их је и одакле снашло, сироти не би имали апсолутно никакав простор за одговор... Отприлике, као да се ништа није ни десило; нико акцију није видео, те логично нема ни реакције. Само жртве за које се, ето, не зна ни како, ни зашто... 

А осим у ратним игрицама, невидљивост – планирана или изнуђена - све је видљивија и у свакодневним животима обичних смртника. Тако се и ја на уобичајној мрмот стази у граду - на улици, у маркету и сличним местима – све чешће осећам некако „харипотеровски“. Ево, баш пре неко вече стојим (једва на ногама од акумулираног целодневног умора) на каси, чекам уредно свој ред, да платим и бежим кући што пре, кад оно – бућ! Младић испред мене је док је одлагао за тај дан изабране намирнице на траку схватио да је узео погрешну боцу вина. У трену се покренуо и право на мене. У судару потрошача испала му је боца, стакло и вино су се разлетели на све стране, а његов коментар је био „извините, нисам вас видео“. У реду је, кажем, дешава се (и у бољим кућама, помислим више онако за себе). Тако свој на туфнице (срећом бело вино је било у питању, те су флеке биле невидљиве скоро па као и ја), остало ми је још само да платим шта сам дужна и да се фино сви разилазимо.

Није да сам тако планирала, али и на улици сам углавном невидљива; на тротоарима и пешачким прелазима то готово да се подразумева. Нема шансе да негде стигнем, а да ме претходно нису поштено ишчепали, изгурали и изударали, све уз тај фамозни коментар: „извините, нисам вас видео/ла“. „Сад ме видиш, сад ме не видиш“ епизоде умеју још да вас снађу и у редовима у поштама, у чекаоницама домова здравља, пекарама...

„У свету и код нас“ приметна је још и социјална „анонимност“, која углавном не види и не препознаје старије од 70 лета, док нам је ново (неолиберално) доба донело економску невидљивост – „под огртачем“ су сви који нису ликвидни и на развојним буџетима. Тако је, рецимо, за 26 великих зверки „тешких“ колико више од три милијарде људи заједно, та групица „неуспешних“ потпуно невидљива - нема је. Исто тако, глобализам је у царево ново рухо „пресвукао“ све мале народе и земље, чији обичаји, култура и наслеђе свакодневно губе тржишну утакмицу.

А осим у ратним игрицама, невидљивостпланирана или изнуђена - све је видљивија и у свакодневним животима обичних смртника

Код нас у локалу све то исто, само мало „унапређено“. Одрасли на партизанским филмовима и уз епизоде „Отписаних“, анонимност смо схватили као развојну шансу, а непостојање као изазов. Ништа технолошки изуми и „тамо неки невидљиви огртачи“, немамо ми тих пара. Уместо да трошимо оно што немамо, ми смо у „повратку отписаних“ од читаве идеје с нула улагања патентирали - вештину. И, ето нас - сви смо помало Хари Потер, неки су невидљивији у свакодневном животу, а други кад је посао у питању. Слушам тако недавно у једном бутику разговор две госпође. Онако стручно и тотал у материји, њих две су ми указале на један од примера наше сналажљивости; прескупе крпице страних брендова које су мамиле с вешалица заправо су, сазнајем, дело домаћих вештих руку; кројачица из читаве земље (а богами и региона) у илегали услужно шију за велике модне зверке. Слично је и с „италијанском, а нашом“ ципелом, а ако некоме није јасно где ми ту „профитирамо“, ево појашњења: „вредне руке“ наплате свој рад, док овдашње трендсетерке могу за много мање пара да се обуку по последњој моди. Наиме, довољан је тек погрешан, мало укосо нашивен штеп да комад гардеробе не отпутује у бели свет. Остаје код нас, па још по нашим ценама. Рецимо, уместо да сукња негде у Паризу кошта 300 евра, код нас је ваша за неких 5.000 динара. Има математике, бар за оне који имају тих пет хиљада.

Невидљивост смо сасвим солидно уновчили и у ИТ/гејминг сектору, а један од новијих примера су „невидљиви“ кластери „ауторки“ рукотворина, чији ручни рад завршава у поклон корпама за стране државнике.

Што би се рекло, „no name“ као бренд...

Јасна Будимировић

EUR/RSD 117.9780
Најновије вести