Због тога је данас пре подне могуће бавити се (као забринути индивидуалац, наравно) дрветом испред зграде, док ће поподне исти тај „не марим за колектив“ појединац „бистрити“ високу политику. Сви онако „лајт“, без некаквог (било каквог) заједничког циља, већ искључиво вођени личним интересима и апетитима. На друштвеним мрежама теме и незадовољства се само смењују; сви су као нешто љути, бесни; сви би као да се нешто промени. Нешто, али не они. Они су, јелте, савршени.
Сморена тим „никуд не воде“ причама, решим пре неки дан да урадим нешто корисно. Да, уместо све те (ис)празне полемике, направим нешто стварно и опипљиво; нешто за шта ћу у једном тренутку (по оном крајње једноставном принципу: идеја – реализација) моћи да кажем да је урађено. Да се, како се то обично каже, с празних прича бацим на неки кокретан посао. Није ми требало пуно времена да смислим себи „произведем“ посао; кајсије с викендице су стигле, те се кување пекмеза наметнуло као активност високог приоритета. Засучем стога рукаве и бацим се на посао. Прво сам кајсије (непрскане, али за сваки случај) потопила у воду, а потом се бацила на пребројавање инвентара теглица. Онако већ давних дана обучена, израчунала сам у моменту колико ми је, с обзиром на количину кајсија, потребно шећера и амбалаже. Потом сам опрала и очистила воће, а коштице, као супер здрав залогај, уштекала на страну. Потом сам (напомена за аматере у кувању пекмеза - ово је јако важан посао) урадила све што је до мене по питању стерилизације тегли и поклопаца. Исецкане кајсије убацила сам у велику шерпу и – чаролија је могла да почне. Алхемијска формула је крајње једноставна: на килограм воћа иде око 400 грама шећера који се убацује касније. У међувремену, уз стално мешање лагано укувате воће. Кад варјача почне да оставља траг, додате шећер и наставите с кувањем. Прича се сад већ прилично загрева, те је потребан и додатни опрезан - пликови од прскања врелог (и слатког) воћа баш и нису искуство које бих некоме препоручила. Кад се довољно укува, то јест кад се добије жељена (ни превише, ни премало) густина, пекмез се распореди по теглицама, херметички затвори, па се потом тако „удомљен“ враћа у шерпу на додатну стерилизацију. Кад вода у којој су се на кратко „кувале“ тегле с пекмезом „баци“ кључ, прича је готова. Сад још само остаје да се охлади и лето спаковно у тегле је спремно за зимске дане...
А ја – задовољна и срећна. То се зове убити неколико мува само једним ударцем – урадила сам нешто корисно и истовремено „зезнула“ систем и за смешно мало уложених пара и времена направила нешто што бих иначе (пре)скупо плаћала само зато што сам била лења и незаинтересована. Чињеница да ћу на зиму, док се будем сладила палачинкама, уживати у свом том благовремено и по провереној формули сачуваном фрушкогорском сунцу је чист бонус. И док сам задовољна (ОК, и прилично поносна) „гланцала“ и слагала тегле, пријатељица је ненајављено позвонила на врата. Јупи, кажем себи, сад ћемо фино да попијемо кафу, а таман могу и мало да се, људски је, похвалим оним што сам управо зготовила. Не оставим ја тек тако у чинијици мало пекмеза за пробу... Она одушевљена, ја пресрећна. Она мени комплимент, ја њој теглицу пекмеза на поклон. Свима лепо. Осим, сазнајем пар тренутака касније, њеној ћерки која, како ми каже, не једе пекмез. Никада! Како, питам ја у неверици, кад су палачинке с пекмезом од кајсија нешто као гастро евергрин. Каже она, клинци данас мажу (како на хлеб, тако и на плачинке) искључиво нутелу. И то ову справљену по посебној (за наше добро, мање какаоа и маслаца) рецептури за источноевропско непце. Нема шансе, размишљам, да смо тако ниско пали. Какав је то уопште фрижидер у ком се онако стратешки смештена негде у ћошку не крије теглица пекмеза? Ако ни због чега другог оно као прва помоћ за кризне тренутке кад у кући нема ничег слатког, а нама „падне шећер“. Да не говорим о томе да је парче хлеба с пекмезом био нешто као најпопуларнији „снекић“ нашег детињства, по који бисмо се онако на брзину попели до стана, а онда брже-боље вратили на игралиште и енергетски „бустовани“ вратили својим активностима с вршњацима док не падне мрак.
Изеш причу без поенте и фрижидер без домаћег пекмеза. Каква би уопште у том случају ова справа имала посла у кухињи, сем да непотребно троши струју и догрева планету? Још само да избацимо стратешки позициониране кантицу масти и фин комад сланине. Нема шансе. У то име, ових дана бацам се и на кување „енергетски ефикасног“ пекмеза од шљива. Па нека онда фрижидер „брунда“ до миле воље...
Јасна Будимировић
