По цену да саме морамо да се побринемо да све протекне у најбољем реду и на општу радост. Набраја ми шта јој је све „Деда-Мраз“ већ донео – нове чизме, неколико крпица са снижења у „секићу“, екстерни хард диск каже још увек „путује“ из далеке Кине... Наставља да набраја све неке фине ствари и тако све док на ред у неком тренутку нису дошли и дугови – неизмирене обавезе на кредитној картици, неколико неплаћених рачуна, неке „ситне ратице“ за куповине на одложено по фирми... Ређа она тако, док у једном тренутку није рекла: „Каква сам беда и сиротиња ни милион евра ми не би помогло“. И – ту се, наравно, отвара нова тема.
Шта бисмо радиле да нас - иако не купујемо тикет - неким чудом снађе то чудо: милионче за трошкарење. Велике какве јесмо, знамо да су то већ озбиљне цифре, те и ми крећемо озбиљно – од некретнина. Она би једну пазарила у Италији, мени нешто југ Француске боље звучи. Пријатељица би, како каже, затим шопинговала неки „бесан“ ауто, док ја размишљам о једрилици. Потом размењујемо „легло на милионче на рачун“ планове у вези с тим која би куда све путовала, шта би волела да види и посети, где бисмо и шта све пазариле, које музеје и галерије обишле, у којим хотелима одселе, које бисмо све белосветске кухиње и Мишелинове звездице пробале... Толико смо се здале у трошкарење да скоро као да смо свуда биле и све новце потрошиле. Добро, не баш све, закључујемо. Нешто бисмо оставиле на страну, планирамо нас две тако уз кафицу, све с пригодним лампицама свуда око нас.
Сан смо одсањале, кафу попиле, колач појеле – време је за повратак у стваран свет. Ипак, по повратку кући још неко време сам се „дружила“ с тим мојим милиончићем; слатко је, шта да кажем. И, десило се невероватно – потрошила сам све новце, чак и оне нешто раније склоњене на сигурно, у „црни фонд“. Да ми је неко рекао, мислим се, како сам у стању да без већих проблема потрошим толики новац, рекла бих му да није нормалан. Но, сада су ствари стајале мало другачије и морала сам да ревидирам неке од својих тврдњи. После овог „million dollar baby“ искуства, једино могу да потврдим да нема пара које се не могу потрошити. А да ствар буде гора (по богаташе), што је новца више, то се лакше и (по)троши. Јер, размишљам, чему сви ти милиони ако човек не може себи да приушти само најбоље - „custom-made“, по мери и жељи прављено. Најбољи ауто, најфинији капут, најлепше летовање и зимовање, најексклузивнију вилу, најегозитичније воће, најраскошнију ципелу, најлуђи провод, најпенушавије пенушаво вино, најзлатнији сат, најјачи телефон...
Сиротињи је лако, њој је и „обична“ шницла довољна; само да има нечег у тањиру и – ето радости, док је јагњетина, с друге стране, за овај платни разред нешто као омање славље. „Милијунаш“, пак, то себи једноставно не сме да дозволи. За њега и калорије морају да буду златне као и картице; стејк са златном прашином (цена порције у Новом Саду је 45.000 динара) или кобе говедина (килограм је око 500 долара) већ је прикладније месанце за милионерски мени. Може, наравно, и поменута јагњетина, али свакако не из кућне рерне. „Дозвољена“ је искључиво она сервирана у једном од престижних њујоршких, евентуално чикашких ресторана. Аспен би можда могао да прође...
У платном разреду са шест и више нула подразумева се и да кожа од којих су направљене милионерске ципеле мора да буде мекша, памук „органскији“, свила свиленија, кашмир „кашмирастији“, а оригинали најскупљих – диор, гучи, витон, барбери... - брендова оригиналнији. Не може неко ко је „тежак“ милионче или више себи да дозволи (колико год то можда и желео) ни летовање у предсезони и с попустом. Не иде то. Баш као што некоме ко монопол, попут Џона Траволте, игра с правим парама не приличи да меси резанце за гранадир марш – укусан и хранљив оброк за 300 динара, од којег ће двоје бити сито два дана. За оне – најуспешније, најпаметније и најкомпетентније такви изгреди су „no-go zone“. И, размишљам покушавајући да бар отприлике израчунам колико такав лајфстајл може да кошта, некако ми постаје јасније како је Џони Деп с невероватних 650 милиона успео да банкротира. С таквим животним навикама, позитивна нула му дође нешто као хепиенд, резервисан за највеће срећнике...
Не кажем, стоји и даље чувена мудролија Боба Рока - „Боље бити богат и здрав, јер ако си сиромашан џаба ти што си болестан“, али има у Алан Форду и она „с плаже за богате“: „Како је могуће?! Богат сам, а утапам се!“.
Да се кладимо да је и то могуће? Ево, пријатељица и ја банкротирале и пре него што смо се обогатиле.
Јасна Будимировић
