Уз низ примера превентивних активности које код ђака развијају социјалне вештине и подстичу инклузивну културу, видео приказује и интервентне кораке, који се одређују према степену насиља, последицама, узрасту и броју учесника, те осталим важним чиниоцима. Такође нуди одговоре у случајевима када се непримерено понашање дешава ван образовне установе, али и када су запослени мета ученика, родитеља или треће особе.
Према речима Мирјане Васић, дипломираног психолога у двема шабачким школама, где је највише посвећена превенцији насиља путем радионица не само за ђаке, већ и за родитеље односно колеге, примећује да се оно знатно смањило откако се разреди, због короне, деле у мање групе, што иде у прилог честој замерци просветних радника да су прекобројни, те их је тешко контролисати. Рад у одељењима са мање ученика повећава квалитет наставе јер предавач много више пажње може да посвети индивидуалним образовним потребама сваког детета, а предности се огледају и у бољем одржавању дисциплине, што је у директној вези са појавом насиља, каже Васићева.
Она каже како је важно подсетити се да се вршњачко насиље појављује у неколико облика: као физичко, психичко/емоционално, сексуално и електронско/дигитално. На питање колико је оно сада видљиво, будући да се не дешава само у учионици, ходнику, школском дворишту, већ и на друштвеним мрежама, па и у приватним препискама, Васићева напомиње како се услед нових околности у којима се сви налазимо тежиште комуникације померило на интернет и логично је да се агресија сада више испољава у виртуелном простору, где проводимо много времена, али да је тај тренд присутан у целом друштву, а не само у популацији младих.
Прва адреса деци која трпе насиље јесу особе у које имају највише поверења, објашњава она, а најчешће су то родитељи, наставници, па тек онда педагог/психолог.
– Први знак да се дешава нешто неуобичајено јесте промена понашања. Ученик почне да се повлачи, да више времена проводи сам, избегава друштво. Осим тога, тражење изговора да се не дође у школу и изостанци често су показатељ да се дете не осећа добро и самим тим се повећава сумња да оно трпи неку врсту насиља у том окружењу. Веома је важно то препознати на време како би се нешто могло предузети. Најчешће наставници и разредне старешине примете и реагују тако што прво сами поразговарају са учеником, а уколико процене да је потребно, укључе и остале. Свака школа има Тим за заштиту ученика од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања, којем такође припадају директор и секретар школе. Он је у законској обавези да спроводи превентивне и интервентне мере у складу са својим планом рада за текућу школску годину. Информације о члановима таквог тима налазе се на видљивом месту у школи, најчешће на огласној табли која је увек доступна ученицима – напомиње.
Иако суптилније форме, емоционална суровост попут одбацивања није ништа мање значајна нити мање болна за жртву.
– Она је само мање видљива, али су њене последице пођеднако тешке, поготово ако дуго траје. Међутим, треба имати у виду да може бити и рефлексија већ доживљеног, тј. понављање старе матрице, па самим тим и плод маште. Особи која је осетљива на одбацивање окидач ће бити свака и најмања назнака могућности да ће јој се то опет догодити, а заправо се дешава да, из тог страха, у понашању друге особе види оно што носи у дубини душе: неприхватање самога себе – каже Васићева.
Ове године навршавају се две деценије откако је уведено грађанско васпитање, коме је циљ учење толеранцији, прихватању, заузимању за себе итд., што јесте у основи решавања конфликата. Према мишљењу саговорнице, оно је делимично испунило своју функцију.
– Програм грађанског васпитања је веома добар за стицање знања и искустава која ће деци свакако требати у даљем животу, као и за наведене теме, будући да нису заступљене у другим наставним предметима, међутим, на њима треба радити много више него досад. Првенствено мислим на васпитну функцију школе, која је пођеднако важна као и образовна, али ми се чини да се, нажалост, мање вреднује – додаје.
Како каже, казна није добро решење: она је само нека врста нужног зла, ако причамо о дисциплинским мерама које се изричу у школи, и требало би да делује не само васпитно на ученика који је прекршио неко правило понашања већ и превентивно на друге ђаке.
С. Милачић
