КО СУ МИЛЕНИЈАЛЦИ? Још једна идеја о освајању слободе

Вероватно сте - ако волите да „крстарите“ по Интернету у потрази за новим и занимљивим садржајима, сасвим сигурно јесте - већ ко зна колико пута „налетели“ на једну од оних феноменалних прича о томе како је неко у трену решио да батали све; да напусти све, па и добро плаћен посао, да се изљуби с фамилијом, поздрави с пријатељима и крене у свет.
Milenijanci Foto: pixabay.com
Фото: pixabay.com

Далеко (што даље) од свега што му је до тада било „читав његов живот“. И онда тамо живи срећно и испуњено; баш онако како је одувек и замишљао живот достојан човека...

Разлози су прилично једноставни: економске кризе или нам се управо дешавају или су у најави, те је време у којем живимо до те мере стресно да се већина свако мало запита да ли је све то, без обзира колико се зарађује и колико смо се добро позиционирали на друштвеној лествици, вредно онога што смо у међувремену изгубили/цене коју смо за то платили. Ту се, притом, првенствено мисли на „откидање“ од мира, чисте савести и слободе.

А идеја о освајању слободе и јесте негде у основи стицања свега; од пара, преко награда и признања, па до друштвеног статуса. Идеја је да у неком тренутку, онако у јапанкама и шортсу, сво то јурцање и нервирање оставимо иза себе и да се препустимо стварима које нам истински пријају и које нам причањавају радост – читању књига, шетњи, пецању, хеклању, размишљању, вртларству, хуманитарном раду, неком необичном хобију... Већ ко шта воли и о чему сања. Донедавно се о таквим стварима/активноситима размишљало што би се рекло у „двојци“ - футуру 2, то јест, тамо некој далекој будућности. Међутим, наши „миленијалци“, који су нас већ ко зна колико пута изненадили и показали да је дошло њихово време, и на ову тему имају своју „апдејтовану“ верзију. Наиме, у свету (посебно у оном његовом развијенијем делу) већ неко време је међу младима прилично популаран и распрострањен покрет ФИРЕ (Финанциал Индепенденце Ретире Еарлy) или, преведено на српски – финансијска конструкција за рано пензионисање. И то баш онако „рано“ – негде између 30 и 40 година. До тада, план је, мора баш онако пуно да се ради и још више да се штеди, а онда – слобода и уживање у животу!

План је, шта да кажем, савршен и вредан апсолутно сваког труда и (идеја је) кратко­рочног одрицања. Стога и не чуди да су неки од до јуче прилично растрошних „хипстер омладинаца“, који су били спремни да за нови гаyет/играчку или вечеру у неком онако баш „откаченом“ расторану издвоје право мало богатство, ођедном почели да шпарају новац и да се интересују за финасијске фондове, улагање новца и сличне активности. Престали су и да шопингују; одећа се купује само када је то неопходно и то на распродајама, а слично је и с трошковима становања – по што повољнијом цени се рентирају станови на периферији и/или они у мало лошијем стању. То им, бар тако пишу у својим блоговима, не пада претерано тешко, с обзиром да су сва та одрицања и онако пролазног карактера и орочена на прихватљиво кратак период.

Живот „на минимуму“ само док се главница улаже и то с једном једином идејом - да се онако баш фино оплоди. Односно, док се не дође до задате цифре, која би требало да покрије све трошкове „скидања“ с десеточасовног радног времена и живота који почиње и завршава се у тамо некој компанији...

План је заиста добар, односно, ФИРЕ звучи сјајно и не чуди да се ова „ватра“ у свету врло брзо шири и распламсава. Све је више младих које ођедном више интересују финансије, него селфи и то је ОК; бар ће научити нешто о томе како свет „шарених папирића“ функционише; престаће да им се подразумева да „морају“ да купе „ово“ или „оно“ по последњој моди и схватиће да се и без тих чуда може сасвим лепо живети. Плус, можда укапирају и како стоје ствари на тему трошења/зарађивања: нема тамо неког магичног врча без дна из ког се до у бескрај може извлачити новац кад год нам за нешто затреба. Другим речима, пре или касније све дође на наплату...

Гледано овако са стране и из угла некога ко је давних дана „пребацио норму“ када је план о превременом пензионисању у питању, тешко да бих могла да оспорим генијалност идеје, посебно ако се има у виду да иза ње стоје они који су се до јуче до читав дан „усликавали“ и „отпадали“ по друштвеним мрежама. За које су многи имали скоро па искључиво коментаре типа да су лењи, бескорисни и комотни. Кад оно – клинци нешто скроз паметно смислили. Тешко да би неко могао да има дилему између опција „размишљања о смислу живота на некој плажи“ и „распадања у канцеларији од 9 па ко зна до када“. Мислим, ствар је толико генијална да просто не знам како се нико пре наших „миленијалаца“ тога није сетио. Можда зато што је неко ипак морао и да ради...

Шалу на страну, све и да прича која за сада обећава на крају пропадне и „прохуји с вихором“, не би то било ни први, а ни последњи пут да неки од „експеримената ин виво“ није дао очекиване резултате. Па, ево изгледа да ћемо ускоро престати и да померамо казаљке напред – назад. Па шта, мало смо се вртели, израчунали да ту баш и нема неке математике и опс – рикверц на старо.

Тако и с овим пројектом – право на ринтање у канцеларији до позних шездесетих нашим омладинцима нико неће ускратити. У сваком случају, покрет би све и да не успе могао да донесе једну сјајну ствар – свођење трошкарења разигране омладине на макар мало разумнију меру. Лекција о зарађивање кроз штедњу би у том случају била нешто као чист бонус.

 Јасна Будимировић
 

Генерација Петра Пана и фотогеничне кафе

Обично се узима да генерацији миленијалаца припадају они рођени у декади између 1982. и 2004. Једна од главних за­једничких тачака ове генерације је чињеница да су сви одрастали упоредо са експанзијом медија и информација каква никад пре није забележена у људској историји. Ово је генерација која је од детињства имала приступ личним рачунарима, интернету, и мобилним телефонима, навикнута на то да барата са огромним ко­личинама информација (и да их брзо заборавља).

Thumbnail

Миленијалци су много мање заинтересовани за телевизију него за интернет, са великим бројем оних који филмове и серије гледају онлајн и преко стреаминг сервиса, а вести купе успут, са мрежа. Дигитално окружење је њихова права кућа, па по једном америчком истраживању готово 94 посто миленијалаца у тој земљи поседује компјутер, док на социјалним мрежама проводе у просеку 30 сати недељно.

Многи од њих воде двоструки живот, па на Фејсбуку, Инстаграму или Снепчету пажљиво изграђују идеализовани дигитални наратив који уопште не личи на њихов стварни живот. Диспаритет између стварног живота и његове идеализоване верзије на друштвеним мрежама (било на својим или туђим профилима) често изазива анк­сио­зност код ове генерације иначе склоне депресији.

На питање постављено на америчком форуму Редит шта је “најмиленијалскија” ствар коју сте икад видели, један корисник је написао да је седео са вереницом у кафетерији Старбуцкс када им је пришла усплахрена девојка и замолила их да позајми њихову кафу јер је изгледала фо­тогеничније за Инстаграм. А кад смо већ код кафе, миленијалци је толико пију и обожавају, да због повишене потрошње до које је довела ова генерација, свету прети несташица тог напитка у наредним декадама.


Скепса према религији

За миленијалце је карактеристичан политички либерализам, скепса према религији, и већа склоност ка политичкој коректности него код старијих генерација. Миленијалци су први почели да скрећу пажњу на микроагресије у школама, и на радном месту, било да се оне тичу сексизма, мобинга, или маргинализације мањинских група. С друге стране, ове навике понекад иду и до сулудих екстрема, па није тешко сетити се комичних случајева попут школе у Сијетлу која је ускршња јаја преименовала у “пролећне сфере” да не би вређала ученике који нису хришћани.


Многи миленијалци одрастали су веома заштићени у својим породицама, са родитељима који су их, насупрот ранијим генерацијама, васпитавали на идејама да су посебни и да „могу постићи било шта“, па је судар са стварношћу у одраслом добу често још један од узрока депресије код дела популације. Други су се брзо адаптирали, прихватајући често далеко стресније радно окружење него што су имали њихови родитељи. Заправо, за оне одрасле у Америци ситуација је неупоредиво тежа него што је била њиховим родитељима: образовање се у овој земљи претворило у суров бизнис, те је практично немогуће завршити једну годину било ког колеyа без минималних 20.000 долара (за непознате државне универ­зи­тете), или чак 50.000 долара за скупе високе школе познатих имена. Пошто већина породица ипак нема овај новац, млади у Америци су екстремно задужени, па је процена да миленијалци већ сад имају више од милијарде долара у студенстким дуговима.        

По некима, ово је и генерација Петра Пана – миленијалци одлажу прелазак прагова зрелости колико год могу и венчавају се, запошљавају и добијају децу много касније него било која генерација пре њих. По неким проценама, данас тек четвртина има своју породицу.        

Настасја Писарев

EUR/RSD 117.5816
Најновије вести