На први поглед реч је о питањима која се не тичу непосредно европског континента, него неких прилично удаљених области (рецимо у Бразилу и Малезији) - али само на први поглед. Данашњи проблеми и те како стижу убрзаном поштом у Брисел, нису од јуче и имају дугу предисторију узроковану управо - с европског тла.
Елем, Европа није имала „црно злато„ (нафту), а ни оно „бело„ (памук), нити шећерну трску, кафу или бакар, али је зато још од 16. века имала готово запањујућу способност да црпи те и такве ресурсе из пространстава с других крајева планете и од њих ствара властито привредно чудо. Многи ће додати - захваљујући колонијализму који је потекао с европског тла. Или нешто заоштренијим речником - првобитној пљачки.
Данашњи проблеми, еколошки, социјални, економски... једноставно указују на управо такву историјску перспективу: крчење шума и засади на којима се производе драгоцена уља попут палминог или сандаловог (чији литар кошта око 4000 евра, а користи га козметичка индустрија - врло моћна и загађујућа), испостављају врло високу цену већ стотинама година. Додирних тачака савремености и колонијалне историје има на претек и на њих однедавно указује и мрежа истраживача, тимова и невладиних организација окупљених у групу која би се могла описно и мало слободније превести као Иницијатива за проучавање граница комерцијализације (Commodity Frontiers Initiative). У српском језику одомаћена реч комерцијализација не описује сасвим значење речи „комодификација„ која означава процес претварања предмета, умећа, вештина, добара и услуга - у робу на тржишту. Комодификација се темељи на чињеници да је капитализам систем који се потпуно оријентисао на производњу за тржиште да би стекао профит. Комодификацијом се нечему што није имало економску вредност придаје одређена тржишна вредност, па се тако чак и људска тела, културна обележја, језик или идентитет претварају у потрошачку робу.
Добар пример за комодификацију је управо колонизација. Обезбеђивање сировина и намирница помоћу ропског рада са прекоморских територија још од 15. века невероватном брзином је задовољавала прождрљивост све већих европских градова и њихових индустријских погона, што је био је превасходни циљ Шпанаца, Португалаца, Француза, Британаца, Белгијанаца, Холанђана... Мисија колонизатора, освајача „пусте земље„ и руралних подручја, била је да обезбеде бесплатну радну снагу за производњу робе и добара зарад снабдевања глобалног тржишта. Покрећући привредни раст на неком месту они би га исцрпели и ускоро напуштали пребацујући се с једне локације на другу. Присвајајући огромна пространства, атаре и еколошке ресурсе, извршили су велики друштвени утицај с драстичним последицама по начин живота стотина милиона људи, остављајући иза себе често несавладиве проблеме.
Осиромашивање и раубовање искоришћених области, исцрпљивање енергетских извора, уништавање флоре и фауне, ратови за ресурсе и територије - за масе људи је значило мучан рад или избеглиштво. У свету капитализма постали су готово нормални кризни таласи миграција који данас заплускују обале и унутрашњост Старог континента.
Карипско подручје је била прва дестинација са које је Европа у 15. веку црпела калорије и билдовала мишиће на ропској производњи шећера. Шећер је био најважнији аграрни извоз из региона Кариба и Јужне Америке и док се пре тога стотинама година користио у апотекарским количинама, 1914. је његова потрошња у Великој Британији - у то доба најјачој колонијалној сили на свету - била 50 килограма по глави. Данас је у Европској унији просек око 37 кг.
Овакав развој је постао могућ, како то у немачком „Цајту„ описује историчар Свен Бекерт, иначе један од оснивача Иницијативе - када су Европљани пре пет векова запосели значајне територије на карипском подручју, потчињавајући и убијајући урођенике. Данас се процењује да је неких два милиона Арвака и Кариба пало као жртве неумољивих освајача. Уместо њих, Европљани су с афричке западне обале на карипска острва населили милионе људи, крчећи шуме и подижући плантаже шећерне трске. Од првих колонија су направили неку врсту предмодерне Силиконске долине. Нову технологију коју су почели да примењују историчари су назвали „плантажном машинеријом„: била је то комбинација индустријске пољопривреде, нове организације рада, ропства и пљачкања земље.
Најстрашнија судбина је задесила Барбадос где су британски и холандски трговци до средине 17. века допремили на хиљаде Африканаца, како би шумовито острво искрчили и претворили у плантажу шећерне трске. Од тада тамо није било више ништа друго сађено - становници острва су морали да увозе готово сву храну која им је била потребна. Плантажна машинерија је избацивала све веће количине шећера на тржиште, док су робови, радећи на акорд постајали све слабији и мршавији. Већина их је исцрпљена од тешког рада умирала у младости, пред очима својих ближњих. Сличан модел је прекопиран на Мартинику, Јамајки и Хаитију. И по 40.000 робова је годишње довођено на та острва, да би се њиховим радом позлаћивали европски градови: трговац шећером и плантажер Жан-Баптист Остен из Бордоа је, рецимо, сву своју „слатку добит„ уложио у градњу кућа у Паризу, којима се данас туристи одушевљавају.
Ни данас, када верујемо да живимо у добу постколонијализма, не можемо са сигурношћу да кажемо да се природно богатство из неразвијених земаља не оплођава и прелива у оне развијене. Механизми су префињенији али неумољиви: тако око две трећине глобалног тржишта семенске робе контролишу свега три концерна чије програме подржава Група седам најразвијенијих земаља света - један од њих је „Нови савез за прехрамбену безбедност у Африци„. Позиција моћи им омогућава да намећу монополе (случај генески модификоване соје америчког „Монсанта„) и у великој мери уцењују локалне владе уговарајући жетву у овој, продајом семена у наредној години. Према Светској организацији за храну УН од 1960. године се удвостручила површина на којој се сеје пшеница, док се учетворостручила она са сојом. Наравно, неку корист извлачи из тога и сиромашни Југ, али се зато на Северу у међувремену удвостручила потрошња меса. Ехо старог колонијализма и дан данас одзвања.
Мере помоћи Европске уније областима које су некада робовале колонизаторима су у најмању руку дужност 27 земаља ЕУ, али велико је питање да ли такви покушаји „капитализма са људским лицем„ могу да допринесу суштинским променама. Циљ је да се на лицу места оснаже локалне економије и омогући њихов одрживи развој с једне стране, а с друге покрене битка за, како то кажу посленици из непрофитних организација - правду према природној средини. Поред прања савести, ту је и прагматичан разлог: такви програми значе и мање избеглица на европском тлу. А на континенту који у новијој историји никада није био колонизован од неке стране силе него се догађало управо обрнуто, то има сасвим пристојну политичку тежину.
Реља Кнежевић
