Почетком 20. века Ловра је имала 692 становника од којих су 99 посто били Срби, а у првој половини 1914. по подацима Будимске епархије имала је 630 житеља. Данас Ловра има око 320, од којих су око 60 посто Срби.
У књизи историчара, књижевника и генералног секретара Матице српске др Милана Мицића “Од рата до оптације, Ловра (1914-1924)”, објављеној у издању Удружења за очување традиције и културе Ловра и Српског позоришта у Мађарској, предочава се да је деценија између почетка Првог светског рата и завршетка оптације из српског села Ловра, посебна епоха, не само за Србе у Ловри, него уопште за Србе у Мађарској. Оптација је кључна ствар за Србе у Мађарској, јер после тог периода Срби су биолошки изгубили у Мађарској велики број људи, знатан део интелектуалаца, свештеника и учитеља који су дошли у краљевину СХС.
- Брзе, згуснуте и радикалне историјске промене и историјски процеси обележили су ову деценију. Историјска судбина српске заједнице у Ловри, која је предмет проучавања ове историографске студије, јесте историјска парадигма за историју Срба који су остали у Мађарској после нестанка аустроугарске државе и цртања нових државних граница у Средњој и Источној Европи после Првог светског рата - наглашава Мицић.
Када се десио Први светски рат, појашњава Мицић,велики број Срба је мобилисан, од којих је један део био у Аустроугарској војци, а било је и добровољаца Срба из Мађарске у српској војсци. Споменик у Ловри је подигнут за 19 погинулих Срба у Великом рату. У Ловри је живео и један број Бугара, који су имали обавезу да служе бугарску војску. То је одређена врста специфичности јер су Срби у Ловри, Бугаре баштоване који су долазили у ово место и женили се Српкињама практично “претопили” у Србе у окружењу Мађара. Тако у процесу оптације долазе и породице бугарског порекла, јер су сматрани Србима, што је једна врста специфичности везана за Ловру.
- То је време када се Велики рат завршио, када је Мађарска оптерећена Тријанонским споразумом, када имамо румунску окупацију тог дела Мађарске, па и Ловре у неком времену, такође и бољшевичку револуцију Беле Куна и долазак Хортијевог десничарског режима на власт. Сви ти догађаји стварају велику узнемиреност Срба у Мађарској па и код становника Ловре. Показала се историјска шанса за оптацију, људи који су се определили да живе у оквирима матичне државе. И Ловрани су се први изјаснили за оптацију. Међутим, они који су се за то одлучили, оптирали су тек 1924. године. Практично, оптација Срба у Мађарској је драстично смањила њихов број у северном суседству, чак са две трећине. Од 21.000 Срба, колико их је тада било, око 14.500 их се преселило у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, тражећи и већу безбедност за себе и осећање да ће добити ту земљиште и већу национу сигурност и потребу да сачувају своје национално осећање - констатује Мицић.
Ловрани су се преселили у близини Мола где су у близини тог бачког насеља крај Тисе формирали насеље Мала Ловра, мада појединачно Ловрана има и у другим насељима, колонији Вуковар - Предграђе, Војвода Степи и у другим насељима. Мала Ловра је насеље је настало у делу Мола званом Дудара и већ одавно је то насеље спојено са Молом. У том делу насеља је насељено 35 породица са 102 члана, где живе потомци Ловрана и у Молу постоји сећање на сеобу у време оптације. Првобитно је предвиђено да Ловрани буду насељени на Котековом поседу у Футогу, али је брод “Александар” којим су допловили Дунавом продужио даље, према Молу и Ади.
- Заједно са Ловранима су ишли људи из околних места Чобанца, Помаза, Калаза и Збега, а надомак места насељавања дошло је до својеврсне историјске пикантерије. Требало да Ловрани буду насељени у Ади, а Срби оптанти из Чобанца, Помаза и Калаза у Молу. Међутим, они су чули да је боља земља у Ади па су откачили шлеп са Ловранима који је остао у Молу, тако да су се они ту населили, а оптанти из осталих места у суседној Ади - потсећа Мицић.
Углавном се селио сиромашнији слој људи из Ловре, а када су се населили у Малу Ловру у Мол, нису одмах добили земљиште. Земљиште је било удаљено око 30 километара од места становања и тек касније добијају земљу у Молском риту, граде куће, неки купују куће али може се рећи и да се у почетку сучељавају са староседелачким становништвом у Молу.
- Староседеоци их доживљавају као дођоше, иако припадају истом културном кругу, досељеника из панонског културног миљеа. Та врста сукоба произилази из чињенице да су Ловрани добили земљу тадашње општине Мол, намењену и месним аграрним интересентима староседеоци Мола. Главни разлог нетрпељивост према дођошима је било питање конкуренције за земљу, у ствари ко ће добити земљу која је аграном реформом била ослобођена. После су се ускладили ти односи који су били присутни у првој деценији од досељавања Ловрана у нову средину. Ловрани су се показали као изузетно вредни и културни тако да је релативно брзо дошло до њиховог уклапања и прихватања у новој средини - закључује др Милан Мицић.
Милорад Митровић
