Девојчице од малих ногу училе су да везу, што се сматрало и највећим достигнућем у народној уметности и традиционалној култури у нашој земљи
Са пропланка ивањичког села вештим рукама и златним везом уникатне мотиве ствара Зорица Јовићевић. Чија платна, јелеци и народне ношње стижу и до државних институција. Она већ пола деценије везе све што види голим оком у својој како каже покретној радионици.
- Платна за крштење, деверске пешкире, хаљине, елементе народне ношње, понеку шајкачу, радим кошуље које су производ моје маште, а понекад радим и неки огртач, зависи колико маште имам”, рекла је за РИНУ ова маштовита везиља.
Зорица је једна од ретких које се баве везом и тврди да је достигла највише лествице када је у питању овај редак занат.
- Највеће достигнуће моје , као и српског веза је јелек, ето дошла сам до тога да учим златовез и изучила сам успешно неколико мустри и мислим да сам једна од шест, седам људи који зна јелек да изради на тај старински начин, односно терзијско рабадзијски начин. У нашој земљи врло мали број људи може да га изради ручно, али и да га приушти”, рекла је Зорица.
Везиљи Зорици додатна је мотивација то што људи препознају њен рад широм Србије , посебно звање будућег мајстора свог заната.
- Све оно што сам до данас урадила довело ме је до тога да моји производи носе обележје отворене шаке што значи да сам на првом путу и да је држава препознала квалитет мојих производа”, казала је Зорица.
Некада су везле владарке Запада и Истока са својим дворским дамама, касније на српским дворовима, почев од Јелене Анжујске, а данас моделе наше везиље носе најцењеније даме у нашем друштву.
Текст и фото: РИНА
