седмице за дописног члана Српске академије наука и уметности, поставши тако са непуних 45 година (рођен је 15. новембра 1970. у Зрењанину) тренутно најмлађи академик САНУ. И докторирао је на ПМФ-у већ у тридесетој, а у његовој пребогатој биографији истиче се чак 36 међународних научних експедиција, чланство у неколико престижних асоцијација, попут Еропеан Геосциенце Унион, од 2011. је председник Интернатионал Лоеш фоцус гроуп оф Интернатионал Унион фор Љуатернарy Ресеарћ, као аутор потписује седамдесетак радова објављених у часописима са ИСИ листе, а само о њиховој цитираности у референтним цитатним базама могао би се написати подужи текст...
– Негде на почетку моје каријере већина истраживача бавила се спелеологијом, коју нам је у наслеђе оставио Јован Цвијић – открива академик Слободан Б. Марковић у разговору за „Дневник”. – Мене су, међутим, некако више привлачили Милутин Миланковић и прича о палеоклими, односно његова теорија о леденим добима која повезује варијације Земљине орбите, инсолацију и дугорочне климатске промене. Тим пре што се показало да потврду те његове теорије, познате и као „Миланковићеви циклуси”, можемо с лакоћом пратити, попут музичког записа на магнетофонској траци, на лесним наслагама у Војводини.
Подсетимо, Милутин Миланковић (1879-1958) је у својим прорачунима кренуо од претпоставки да клима зависи од количине Сунчевог зрачења коју примају различити делови Земљине лопте, а да то зрачење опет зависи од растојања до Сунца и положаја Земље у простору. Метеоролози су ипак дуго оспоравали ту теорију тврдећи да су промене у Земљиној орбити исувише мале да значајније измене климатски систем. Но, каснија истраживања морских седимената, 60-их и 70-их година прошлог века, показала су периодитет појаве ледених доба (100.000 година), који се блиско поклапао с прорачунима нашег великог научника.
– Једини проблем са Миланковићевим циклусима је што су веома дуги и њихов опсег далеко премашује варијације климе којима ми данас сведочимо. Чињеница је такође и да је проблем климатских промена постао глобални феномен па самим тим увек прети и опасност да неки лаички приступи добију велики значај. У сваком случају, ја сам и даље убеђен у то да палеоклиматологија једноставно мора бити основа свих будућих истраживања везаних за актуелне варијације климе и за оне које ће тек доћи, јер без познавања прошлости ми не можемо да разумемо садашњост, а још мање да предвидимо будућност. Ако је историја учитељица живота, онда би палеоклиматологија требало да буде учитељица савремене климатологије...
На питање како је онда све доминантнија теза о утицају „глобалног отопљења”, за које је наводно директно крив човек, на климатске промене, академик Марковић истиче да је суштина Миланковићеве теорије управо у томе да је егоцентрични приступ – где је човек у центру свега – заменио хелиоцентричним, доказујући да је суштина термодинамичких процеса на Земљи лежи далеко и од наше планете и од човека – у Сунцу.
– Људски век је ефемеран, ни трептај у поређењу са временским интервалима којима се бави палеоклиматологија. И отуда је сасвим разумљиво што савремени човек жели да нека своја искуства стави у први план. Међутим, мислим да људи, на сву срећу, још увек немају толико моћан механизам деловања да могу да поремете природне климатске циклусе. То, наравно, не треба да нас уљуљка и да сматрамо да су наше деструктивне способности мале, напротив. Али природни фидбекови у развијању климатских процеса још увек су, срећом, доминантни. И то је добро за нас.
Саговорник „Дневника” се током своје каријере, између осталог, усавршавао на Катедри за геоморфологију Универзитета у Бајројту, и то као Хумболтов стипендиста, а неко време је провео и у Пекингу на Институту за геологију и геофизику Кинеске академије наука, као стипендиста Кинеске академије. Ипак, одлучио је да остане у Новом Саду и овде гради научну каријеру – и то примарно због војвођанског леса!
– Оно што је негде у почетку била ограничавајућа околност – истраживачки локализам, односно везаност за испитивање нашег леса, у потоњим ће годинама постати велика предност. Лесне наслаге, иначе, настају тако што ветар гомила наносе песка и прашине током милиона година. И тим лесним стенама, идући од врха ка доле, продиремо кроз време дубоко у Земљину прошлост, тако да нам оне дођу попут историјске читанке наше планете. А ако бисмо повукли имагинарну кружницу са центром у Новом Саду, унутар ње би се нашло десет од 15 најзначајнијих лесних профила. И заиста је ретка срећа за једног истраживача да му је свеколики предмет интересовања – практично ту пред носом.
Деведесетих година прошлог века главни тренд у палеоклиматским истраживањима, наставља академик Марковић, био је фокусиран на рапидне промена климе у северноатлантском региону. Наиме, током неколико миленијума средње годишње температуре су се мењале и по 20 степени. А како је Европа у свом великом делу равница окренута према Атлантику, то је драстично утицало и на промене животне средине на Старом континенту.
– Но, како смо ми ушушкани између Карпата, Динарида и Алпа, у источном делу Панонске низије сви ти ефекти драстичних климатских промена били су много мање изражени. Као млади истраживачи тежили смо томе да нађемо сличности са другим палеоклиматским записима, а право благо се, ето, крило управо у томе што је наш лес потпуно другачији. У томе је његова изузетност. Он је „доказни материјал” због чега су и трагови првих модерних људи, који ће се касније раширити по Европи, пронађени у тзв. Пећини са костима (Пеşтера цу Оасе) у румунском делу Баната, недалеко од наше границе. Једноставно, овај простор је био уточиште наших предака током главних глацијалних фаза које су девастирале већи део Европе. И то је био највећи мотив да наставим да овде истражујем па и проширим поље интересовања на неке друге палеоклиматске архиве. Уосталом, тешко да за једног „Миланковићевца” може бити ичег примамљивијег од дешифровања његових циклуса у, рецимо, лесном брду код Старог Сланкамена које је он сам описивао док је паробродом путовао ка Бечу. То ме и држи овде све време.
Мирослав Стајић
Наши су студенти збуњени
Говорећи о актуелном академском тренутку у Србији, академик Слободан Б. Марковић упозорава на чињеницу да су наши студенти прилично збуњени, поготово у погледу властите перспективе. Као пример наводи чињеницу да млади талентовани људи, ако желе овде да се баве науком, а поготово ако су усмерени ка неким експерименталним дисциплинама, готово искључиво зависе од материјалних могућности матичних факултета. А те могућности ни у наслуту не могу да се мере са онима које на својим универзитетима нуде најразвијеније, па чак и многе мање развијене земље.
– Ако је за утеху, радује чињеница да наш образовни систем, са свим својим манама и мањкавостима, још увек „производи” веома даровиту и радозналу децу. Нама стога остаје да разумемо шта је то добро у том систему, да пробамо то да сачувамо, а да истовремено тежимо томе да се даље развијамо како бисмо управо тим младим људима били у стању да пружимо што више знања, односно омогућимо им да га током времена и школовања сами надограђују, и овде али и на престижним и много богатијим и опремљенијим факултетима у иностранству, где би додатно могли да развијају своје потенцијале и, што да не, на крају постану део светске научне елите. И да нам онда кроз врхунске научне резултате, а неки од њих и властити ангажман на нашим универзитетима и истраживачким центрима, врате ту енергију коју смо у њих уложили.
