У три прихватна центра у Шиду регистровано је 800 корисника, док је процена да их у илегали у шумама око Шида борави још око 200. Екипа „Дневника” посетила је Прихватни центар Шид, где су смештене породице, док у друга два центра бораве самци.
Занимало нас је како мигранти живе у Србији, јер су неки од њих овде већ годинама. Деца су уведена у систем образовања, данас причају српски течно, иду на дечије рођендане, спортска такмичења, међутим Србија им није крајња дестинација и нашу земљу доживљавају као успутну станицу. О нашем народу имају само речи хвале, ипак сви сањају живот у Немачкој.
При уласку у Прихватни центар видећете насмејана лица, децу која трче за лоптом, срећна у игри, веш који се суши на штрику и мирис карија који допире из кухиње. Оброци се служе у трпезарији по интернационалном менију, куварице немају много простора за непланиране ручкове, а месо је ретко у оброку, јер људи који се овде хране су махом из Авганистана, Сирије, Пакистана и њихова исхрана захтева месо спремљено на посебан начин, па или га не једу или тек у малим количинама.
- Кроз нашу општину је прошло 850.000 миграната, а запамтио сам породицу из Сирије, отац је адвокат, мајка лекар, перфектно су причали и енглески и немачки, са четворо деце и сви нас гледају чудно- прича нам заменик председника општине Шид Зоран Семеновић. - То је било 2015.године када је био велики талас. Тада ме је питао Сиријац да ли смо ми Срби стварно толико спортски народ када су сви у патикама за кошарку на улици. Код њих се зна како изгледа патика за шетњу, не носе се спортски модели. Истицала се цела породица по стасу, лепоти, деца уређена после толико километара, видно имућни побегли из државе у којој више нема живота, и тада Хрвати Сиријца са двоје деце пусте, а мајци са друго двоје деце не дозволе да пређе границу. Човек је желео да се врати назад, не тражи да пусте и остатак породице, али нису му дозволили. Верујем да су се касније нашли, а ето и данас их се сећам.
Невена Брајовић каже да је њихов центар отворен током транзита 2015/16. године, али је затворен у међувремену.
- Радила сам са породицама у Прихватном центру Принциповац, уз границу Србије с Хрватском. Када је почела школа решили смо да опет отворимо Прихватни центар Шид од 1. децембра прошле године и ово је данас искључиво породични камп - каже Брајовић. - Реч је о породицама из Авганистана, Сирије, Ирака, Ирана и само једна породица је из Пакистана. Сва деца узраста од 7 до 16 година иду у основну школу и основно образовање је обавезно, с тим што нам и средње школе излазе у сусрет и деца тог узраста такође иду у школу, иако за њих образовање није обавезно. Сва деца прођу лекарски преглед пред полазак у школу.
Смиривање тензија и решавање проблема с мигрантима део је свакодневице у шидској локалној самоуправи.
- Дочекао нас је извештај кад смо стигли на посао да је у Батровцима полиција зебележила три упада миграната у куће, украдени су лаптопови, рачунар, шест пари ципела и два пара патика, а да се у селу Јамена појавило нових 45 миграната – рекао нам је приликом недавне посете заменик председника општине Шид Зоран Семеновић. – Мигранти у три прихватна центра, Адашевци, Принциповац и Шид, уопште нису проблем, они су регистровани, живе у тим прихватним центрима, понашају се нормално као сви грађани, излазе, одлазе у куповину, шетају, деца иду у школу.
Проблем представљају нерегистровани мигранти, тврди Семеновић, који упадају у куће, па чак и отимају новац из руке грађанима на улици. Процењује се да их је у околним шумама око 200, мада се са сигурношћу не може знати број.
- Претпостављамо и да има војно обучених и способних, имају између 18 и 25 година, живе у шумама, рубним подручјима у Шиду, па чак су населили и једну кућу у Шиду у којој није живео нико, власници су се одселили и наша полиција не може да реагује јер нема пријаву власника да му је неко ушао у двориште и сад као да имају своју амбасаду у Шиду, само утрче у двориште и заштићени су - каже Семеновић. - Нон стоп имамо провале, али трудимо се и наша полиција стварно ради свој посао, нађемо мигранта који је нешто украо и вратимо грађанима, а жао нам је и миграната јер их хрватска полиција, ако пробају нелегално да пређу испребија и врати на нашу страну.
Повређене шидска хитна помоћ вози у болницу у Сремској Митровици, где се лече.
- Данас у Шиду за разлику од пре пар година децу не смемо да пустимо саме на улицу. Неће их мигранти напасти, али их уплаше и отму им џепарац. Више пута смо спречавали организоване групе људи који крену са моткама да се свете мигрантима. Заиста нам није лако – признаје Семеновић.
Масуме Мусави је у Србији већ две године и допада јој се наша земља. Прелепа Авганистанка црне косе и очију, широког осмеха, дуго времена провела је као избеглица у Ирану. Има 24 године и троипогодишњу ћерку Хелију. Док је причала са нама, осмех јој није силазио са лица, нису се виделе бриге, па ни тежак живот који је овамо довео.
- У Авганистану влада је јако строга и генерално није добар живот ако сте жена. Овде ми се свиђа. Сваки дан устанем, изађем напоље, одведем дете у школицу где се некад игра, али учи и абецеду. Другим данима нам долазе људи из организације који нам помажу да научимо енглески, немачки или српски језик, идемо на разне часове, али и у продавницу, теретану - каже Масуме, која жели са сестром да оде за Немачку.
Масуме тврди да је Србија добра земља, људи су овде јако пријатни и да је овде стекла пријатеље.
У Прихватном центру Шид тренутно борави 70 деце, односно 160 корисника, што значи да су скоро половина деца.
- Наша замисао је била да овде буду породице са децом која похађају школу, као и да им буде лакше за свакодневне обавезе, да оду да се прошетају до града, то су мирни породични људи - каже Невена и додаје да је у њиховом кампу ретко ко изразио жељу да остане, јер је у питању прихватно-транзитни центар. Према њеним речима, свима је ту лепо и заволели су град, али су усредсређени да оду у западно-европске земље, скоро нико и не размишља да остане овде, већ сви гледају прилику да иду даље.
Салимова породица је од Авганистана до Србије путовала три и по, скоро четири године, док су у Србији већ две и по, и најдуже су у шидском прихватном центру. Дечак, којем је пуно име Мамац Салим Арак има 14 година, не погоди сваки падеж, али течно говори српски.
- Имам три брата и две сестре и родитељи су ми ту. Свиђа ми се овде - каже Салим с блиставим белим осмехом. - Ујутро сам био у киндер гартен (школи), играли смо и слушали музику, па сам се вратио у камп јер у 10 имам час енглеског, затим спорт, а највише волим одбојку. Много смо бољи и бржи у спорту од ваших дечака из Србије.
Омиљени предмет му је физика, а волео би да буде механичар кад порасте, јер воли аутомобиле и моторе.
- Тата је грађевинац, али и сајџија, док је мама у Авганистану радила као кројачица. Они не желе да остану у Србији. За десет година се видим у другој држави, нико не зна где ћемо бити - каже Салим.
- Имамо доста радионица, српског и енглеског језика, радионица шивења и фризерског салона за жене, радионица кречења за мушкарце, како би им дани прошли организованије и испуњеније, јер је главни проблем са којим се они суочавају је ишчекивање испуњено досадом и нервозом. Зато је најбитније да им се понуди нешто да раде – каже Невена Брајовић. - Присутне су невладине организације „СОС Дечија села” која се искључиво баве децом, затим „Каритас” који организује доста спортских активности са клинцима и највећа међународна организација за имиграције ИОМ, који су исто на терену са мигрантима.
Храна се финансира из фондова Европске уније, а сви остали укључени су као имплементациони партнери. Када је реч о учењу српског језика, Невена наводи да су деца изузетно интелигентна и способна и већ са пет, шест година причају три, четири светска језика.
Она каже да су породице из Сирије биле захваћене ратом, те су једно време били заробљени у камповима у Грчкој, Ирачани такође. Неки су из ратних, неки из јако тешких економских прилика. Ипак, овај камп је од прошлог месеца богатији за четири бебе рођене у породилишту у Сремској Митровици.
- Имамо три девојчице и једног дечака старе месец дана и недељу дана. Једна беба је Тунижанка, две су из Ирана и једна из Пакистана- каже Невена.
Маша Стакић
Пројекат „Шид под лупом“ реализује ДВП продукција, а суфинансира општина Шид. Ставови изнети у пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
