Да ли је даровитост кључ успеха, те како су мали генијалци прихваћени у школи, групи, односно систему, покушала је да одговори учитељица Љиљана Лазаревић у онлајн разговору са координаторком Менсиног Одсека за рад са децом Тањом Олеар Гојић. Љиљана је представљена као један од Најбољих едукатора Србије и национални представник Yidan Prize-а, светског такмичења финалиста у 2021, те као реализатор програма „Твоје знање мења све”, награђеног „Звездом Београда”. Једна је од експерткиња које су учествовале у националном пилот-пројекту „Оснаживање наставника и стручних сарадника за рад са даровитим ученицима”, у оквиру чега је спроведено и истраживање.
– Под појмом даровитост описују се деца са три карактеристике: прерани развој тј. бржи напредак од просечне деце, инсистирање да раде по своме, што не подразумева неваспитање већ различите путеве учења, самосталност и самопоуздање, и на крају жар за савладавањем, који се огледа у високој мотивацији, па чак и опсесивном интересу за одређену ствар – објашњава Љиљана Лазаревић.
Како додаје, сматра се да планета броји два процента даровите деце, али их услед неадекватне стимулативне средине, неприлагођене наставе и програма по завршетку школе остане 0,3 одсто: на 1.000 малишана то је 20 изванредних, од којих се, кад одрасту, за троје може рећи да су им капацитети и учинковитост избалансирани. Особе са високим IQ-ом – а то се односи на сва годишта – често дуго нису свесне своје натпросечности, а велик проблем је и недостатак васпитача, професора односно стручних сарадника обучених да их препознају: у иницијалном образовању – на факултетима – тек последњих пет-шест година приметан је тренд увођења премета који се баве едукацијом у овој области, додаје Лазаревићева.
– Нема довољно ни акредитованих стручних семинара, па се сами сналазимо за изворе, ресурсе, сазнања, да ли су то научне конференције или стручна литература из иностранства – напомиње, позивајући се на национално истраживање, где је на питање да ли су током студија стекли знања о идентификацији даровитих ученика, „не” рекло 71,2% наставника и 69,6% стручних сарадника.
Да у свом одељењу има бар једног изузетног ђака, у просеку сматра половина анкетираних наставника, а у школи 73,9 одсто стручних сарадника.
Међутим, чак 95,2% наставника и 82,6% стручних сарадника признаје да никад нису учествовали у изради индивидуалног образовног програма за децу са изузетним способностима (ИОП 3). Међу предавачима само 13,9% сматра да има довољно искуства за рад са даровитима, али 97,1% тврди да се ниједан ученик није школовао убрзано у њиховом одељењу. Како каже Лазаревићева, преовлађујућ а погрешан став јесте да је ИОП 3 необавезан јер се деца сама могу изборити за сопствени успех.
– Иако истичем да сам против елитизма, за даровиту децу, као и за било коју мањинску групу, потребна је индивидуализација наставе, а то се често не стиже у одељењима са преко 30 ученика, где бар петоро захтева неки вид додатне подршке, плус папирологија и одлив енергије на васпитна питања – додаје. – Предрасуда је да они могу све сами, да постижу одличне резултате током школовања, те постају истакнути људи. Напротив, имају исте кризе одрастања и потребно им је вођство као било ком детету. Није ИОП 3 за академска постигнућа, тј. за добре оцене и успехе на формалним такмичењима. За то постоје секције.
Тзв. подбациваче чини до 30% даровитих ученика који остану неуспешни, неафирмисани. Како напомиње Лазаревићева, даровитост и криминал су неретко у спрези. Особе са високим ИЉ-ом често су „мозак” екипе, којем је у крви да крши наметнута правила. Како брзо уочавају некомпетентност наставника и родитеља, рано почињу да сумњају у ауторитете, да померају границе.
– Имају проблем са немањем логике. Не виде смисао у понављању једне те исте ствари, па се врпоље, досадно им је да учествују у редовним активностима. Самопоуздање, које зависи и од тога како смо прихваћени у групи, често им је срозано. Заблуда је да су популарни. Усамљенији су него друга деца јер не могу да поделе своја интересовања, пошто не функционишу са просечним и исподпросечним интелектом, па остају неприлагођени. Већ у вртићком добу сами иницирају неке теме, постављајући филозофска питања. Често су досадни и напорни другима, који их одбацују јер се поред њих осећају инфериорно – каже она.
Предрасуда је такође да програми за образовање даровитих захтевају обиље ресурса, напомиње Љиљана Лазаревић, додајући како би било најлакше основати клубове за подршку васпитним институцијама и родитељима, који би се бавили саветодавним радом. Они би били центри за тестирања, израду материјала за ИОП 3, те организацију радионица како би се непосредно радило са даровитим ученицима. Није неопходно ни да наставник буде даровит како би радио са таквим ученицима, мада би их вероватно лакше препознао. Довољно је да буде топао, да има разумевање, осећај за хумор и добре идеје, закључује.
Слађана Милачић
