У позадини разлога за невиђање деце углавном је манипулација једне или обе стране, а најважнији сегмент јесте њихово нераздвајање партнерског и родитељског односа, напомиње мр Дејан Павловић, председник новосадског Удружења очева, које је загазило у једанаесту годину постојања, а од лане је, кроз нови статут, познато под именом Центар равноправног родитељства.
– Кад уђемо у развод, сви имамо потребу да се разрачунамо с партнером/партнерком, међутим, постоје људи који су стварно вредни пажње и гледају искључиво интерес детета, а нису препознати у систему социјално-правне заштите деце – каже Павловић. – Доскоро нисмо водили евиденцију, али је, према бројевима телефона које смо меморисали, наша претпоставка да нам се јавило преко 2.000 људи са исто толико различитих прича, које у себи садрже само једну тему, а то је невиђање деце, и то од четири месеца до преко 30 година. Поред родитеља, јављају нам се и најближи сродници: све чешће тетке, понеки стриц и ујак, а највише баке и деке који су изгубили контакт са својим унуцима, а у неком моменту, кроз наше појављивање у медијима, помисле како могу нешто да ураде, што је добро јер нису потпуно изгубили наду.
Избегавања плаћања алиментације има с обе стране
Избегавања плаћања алиментације има с обе стране, каже Дејан Павловић.
– У Суботици 2013. године, број осуда за то је био 95 мушкараца према пет жена, али то одражава тадашњи однос у додељивању родитељског права. Предрасуда која влада код нас јесте да жена не треба да одговара, те је честа злоупотреба емпатије – напомиње.
С викендом не долази срећа, махом очева, како се може ишчитати из неких медијских наслова, већ пре ужасна напетост и грч у стомаку при помисли да ће се убрзо завршити то кратко, законом одређено време проведено с дететом, додаје напомињући да постоје родитељи који пристају на било какав споразум, под паролом „дај шта даш”, знајући да ништа друго неће успети.
– Према истраживањима, од осам до десет одсто једног, а можда и оба родитеља није подобно за присуство у дечјем животу из одређених разлога, да ли су то болести зависности, насиље или други социјални и психопатолошки поремећаји. Међу подобнима, чак у 82 одсто случајева у Србији додељује се самостално вршење родитељског права. Примећује се, ипак, значајан напредак. Према подацима Републичког завода за статистику, 2021. године заједничко вршење родитељског права одређено је у 18 одсто случајева, док их је деценију раније било тек четири одсто, што значи да се у Србији буди свест, пре свега очева и мајки, а онда и система социјално-правне заштите, да је најбоље решење за дете, наведено у Пекиншкој конвенцији, обострано учешће у његовом животу. У априлу ове године одржали смо другу међународну конференцију, на којој су стручњаци из Америке, дела Европе и региона, од психолога, социолога, психијатара, преко социјалних радника, омбудсмана, до професора породичног права, доказали кроз излагања да је равноправно родитељство засад најбољи могући модел, који је, тамо где је примењен, показао смањење, пре свега, насиља према деци, а потом могућност квалитетнијег одрастања.
Наш закон, објашњава Павловић, осим по тужби, предвиђа још две врсте развода: споразумни са самосталним или пак заједничким вршењем родитељског права, с тим да потоњи у себи садржи ставку да обе стране морају имати договор како би га успоставили. Међутим, то уопште није у интересу детета, сматра, а с друге стране није немогуће да се тај договор накнадно постигне, док светска истраживања доказују да, без моћи, сукоб попушта.
– Европски, па и светски закони који подразумевају учешће оба родитеља, те је уведено и двојно пребивалиште за децу, не траже обострану сагласност, него процењују да ли они спадају у оних осам до десет одсто неподобних. Ако је родитељ подобан, утврђује се још само да ли има капацитет за договарање. Ако га има, на систему је да га подстакне и да га практично уведе у њихово родитељство. Шта смо урадили доделом самосталног вршења родитељског права? У конфликту, особа са тим правом има моћ, а та моћ се скоро увек злоупотребљава. Најчешћа реченица коју ће бивши партнер чути од ње јесте: „Нећеш ти одлучивати, нећеш ти водити дете некуд, учествовати у томе и томе…” По дефиницији, злоупотреба моћи представља насиље, које и кад није усмерено на дете, али му оно присуствује, оставља последице. Зато концепт који ми представљамо и који је у свету прихваћен јесте да не треба да додељујемо моћ него да поделимо одговорност, и то у свему. Али ствар није у односу 50:50, будући да није изводљив, јер неко, можда, нема услове да дете спава код њега, нешто не стигне, разболи се и слично, али опет не сме бити мањи од 35 одсто – каже Павловић.
У врзином колу истеривања правде, додаје саговорник, судије неретко изнова враћају предмет Центру за социјални рад, иако као орган старатељства, према закону, не одређује ко ће вршити родитељско право, него само процењује родитељске компетенције.
– Први случај у Србији за који знамо јесте да је, прошле године, родитељ означен као мање подобан када је суду предочено како он не пристаје да бивши брачни партнер учествује у животу детета, па је пресуђено да страна која жели заједничко старатељство добије самостално вршење родитељског права. Шта се десило после тога? Друга страна, свесна тога за шта се определила, одлучује да дете пођеднако има оба родитеља. Наравно да су могуће и злоупотребе, али су оне нама који се бавимо овим врло видљиве, па можемо да их превенирамо или решавамо – додаје.
Предлог Центра је да се искључи страна која, након такве одлуке, не пристаје на поделу одговорности, као и да се, уместо тога, одреди „дебело” месечно издржавање.
С. Милачић
