Овај снимак који је за неколико дана скупио више од сто хиљада прегледа само на Јутубу, није инсерт из домаће црне комедије, нити је снимљен да би био смешан, мада су се многи забавили гледајући га.
Актери у њему су сасвим озбиљни, што није чудо пошто је код нас пуцање и било која врста пиротехнике нажалост постала неодвојиви део обележавања Божића, Нове године, и других важнијих датума.
С правног аспекта, пуцњава из ватреног оружја је прекршај који се кажњава новчаном казном од 50.000 до 150.000 динара или чак затворском казном у трајању од 30 до 60 дана. Употреба пиротехничких средстава на јавном месту такође се сматра делом које угрожава сигурност грађана и нарушава јавни ред и мир, и за то су предвиђене тек нешто мање казне, међутим, у оба случаја, ове законске мере се ретко када заиста примењују.
Пуцање је било свеприсутно на прославама које су управо прошле, и највероватније ће бити тако и вечерас, када се буде обележавала Српска нова година.
Постоји разлика између народних и црквених обичаја када је реч о обележавању празника. Црквени обичаји јесу подразумевали произвођење буке уочи празника, али у виду оглашавања црквених звона или клепала (врста дрвеног звона), каже социолошкиња Снежана Ђенић, коментаришући чудну спојку између религијских прослава и пуцања.
Према народним веровањима, казала је даље наша саговорница, звоњава растерује зле духове, чисти простор од негативних утицаја и енергија.
Како закључује, можда смо из тог контекста извукли веровање да је добро бучно прослављати празнике или неки нови почетак.
Млади воле адреналин
Јак звук изазива урођену реакцију страха, а страх доноси одређену дозу адреналина, па се стога јавља склоност ка овом ризичном облику понашања, поготово код младих.
Када се томе дода потреба за истицањем у друштву или окружењу, за скретањем пажње на себе, као некога ко ради нешто опасно и недозвољено, јасно је због чега је овакав вид испољавања агресивности заступљен нарочито у адолесцентском периоду, каже Снежана Ђенић.
Пуцњава из ватреног оружја и употреба пиротехничких средстава успели су на мала врата да уђу у широк спектар наших народних обичаја, иако то можда не бисмо радо признали.
Готово да је ово постао друштвено прихватљив или бар прећутно одобрен вид понашања.
Анђелија Симић, психолошкиња и психолошка саветница, скреће пажњу на потенцијалну патријархалност ових обичаја где се рођење мушког детета увек прослављало пуцањем.
С психолошке тачке, ово можемо посматрати делимично и као одраз темперамента нашег народа, који када се весели све мора бити помпезно и да се чује, да удара, да пршти… јер је једино славље које се надалеко чује добро славље, каже Симић.
Даље посматрано, наводи она, а не и мање важно, ово је демонстрација моћи која се најлакше врши кроз оружје.
У данашње време све више се враћамо површинским вредностима, ако их тако уопште и можемо назвати, где се моћ мора демонстирати кроз нешто материјализовано и конкретно. Оружјем као нечим што је конкретно, људи теже да надоместе несигурност и сопствено ниско самопоуздање, јер свако ко држи оружје постаје моћан. Пуцање је симбол моћи и коначни материјализовани облик радости, показивање свима да смо срећни и позив за придружити се, поручила је Симић.
Настасја Писарев
