Необична гастарбајтерска прича од Риђице до Минхена и назад

Да је којим случајем опослио неку факултетску диплому, Милан Гардијан би се данас можда бавио „ђавољом работом”, тј. био у политичким водама родне Риђице, најудаљенијем селу сомборског атара, али живот, шерет стари, њега је и супругу му Анку пре шест година одвео у престоницу Баварске, Минхен, где се, као и сваки наш способан човек, лепо снашао.
d
Фото: Приватна архива

Класична гастарбајтерска прича, рекло би се: од проналска стана, преко „дуплих шихти” у продавници и конобарисања на „Октоберфесту”, учења грленог немачког, где и изјава љубави више личи на издавање команде „лези –диг’ се – устај –седи” него романтику, до „шпарања” мукотрпно зарађеног новца. Али...

Неортодоксни, овдашњом економском ситуацијом али и властитом животном покренути из завичаја, сад већ припадници тзв. немачке средње класе, прави српски амбасадори опште праксе, захваљујући којима лако и домаћини промене мишљење о „дивљим Балканцима”, Милан и Анка врло мало личе на земљаке у белом свету, намерне да не забораве одакле су потекли у време кад смрти нема, али вечних српских сеоба има. Не жуде да на стубове дворишне ограде у мајци-Риђи поставе „орлиће и лабудиће” или паркирају најновији, на лизинг узет „м’рцедес”, уобичајене статусне симболе гастарбајтерског успеха. Живе попут својих привремених суседа, Немаца, путују, гледају, упијају Алеманију, штеде тек толико да за коју годину од наслеђеног имања створе базу којој ће се вратити и бележе своје мисли јер остатак новца није намењен подвижницима бетонске галантерије „за на зид”, већ Милановим самиздат књигама. За сад их је две, „Тајм оф десижн” (Време одлуке) и „Језичак на ваги” написао и о свом трошку издао, а каже трећа „Писмо или глава” се већ крчка у мислима и на тастатури.

Фото: Приватна архива

– Отишли смо на Запад, пратећи путању где и сунце одлази на починак, мислећи да има бољег живота од овог нашег и он јесте, потрошачки гледано, бољи, све и ако си „Борели лига” (пропала сомборска фабрика обуће, прим. аут)), али нема духа и емоције, тако суштаствено потребне нама, који у готово свакој или свакој другој генерацији остајемо попаљени, побијени па мењамо корене и размештамо се по Балкану и свету – прича Милан, кога је на гастарбајтерску сагу о измаштаном земљаку Николи уз обиље аутобиографских момената нагнала пандемија.

– Корона је била окидач да мисли у форми дневничких белешки Николиних ставим на папир јер сам се у једном трену осетио као у некој чекаоници за умирање и са само 41 годином почео смишљати шта ћу и како кад одемо у пензију, да проучавам флајере за туристичке аранжмане, некретнине у Трсту, граду блиском мојој дедовини и Аниној очевини у Далмацији, али и далеко благонаклонијем нама који потичемо с тих простора, нама који се за данашње већинске Далматинце „погрешно” крстимо и зовемо – објашњава Милан, а добрано се слаже и Анка, рођена у Билишанима крај Обровца, а као предшколка је у Риђицу дошла људском реком изазваном „Олуја”.

Фото: Приватна архива

– Немогуће је не преиспитивати своје бивствовање, кад сам и сама, где год дошла, свугде избеглица, страно тело, које се можда трпи јер је средини из економских или политичких разлога, па и то само тренутно, твоје присуство одговара, али нигде истински прихваћена – додаје Анка своје разлоге за пружање подршке Милану у његовом списатељском ангажману, али и идеји да се врате у Риђицу, на његову очевину. – Ако нешто корисно научиш у том свету окренутом искључиво материјалном аспекту живота, то је да боравак и рад тамо потпуно отвара очи. Да схватиш да можеш да боравиш у ексклузивном хотелу испод чијих прозора неки Баварац узгаја стотине млечних крава и ником не смета воњ балеге јер је и то природа, где људи желе да се изместе из метрополе, попут Минхена. Па зашто се онда не бисмо вратили у Риђицу, богомдано виногорје, живели од наших винограда и вина, међу својим пријатељима с којима бисмо покушали нешто тако да изведемо?

Списатељска авантура Миланова, далеко већа него одлучност у намери што бржег повратка у Риђицу изазвала је изненађење међу пријатељима Гардијана, али и за то данашњи гастарбајтер а сутрашњи риђички виноградар има објашњење:

– Очигледно, ако нам већ не иде, треба то и да мењамо. Јесте Риђица данас сива, запуштена и на рубу државе, али село има потенцијала, може се обојити да буде и нека врста светионика. Али треба нешто да нас потера не бисмо ли се променили, а промена сама по себи почиње од сваког појединачно. Да ли ће оно што тренутно радим и тек намеравам да урадим, бити довољно да се за мог живота, створи критична маса која ће довести и до опште промене, макар на микро нивоу, видећемо већ.

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.2860
Најновије вести