Њихових трагова још има у војвођанским атарима, барем тако тврде они који су покушавали да истраже Римске шанчеве, односно њихову локацију, дужину и улогу у то време.
Екипу “Дневника” је до места за које се сматра да су остаци Римских шанчева одвео Жика Милић, локални познавалац ствари који је доста времена провео у близини и чуо много разних прича о њима. Кроз метар високу пшеницу и тек изниклу соју и пар километара у атару иза Пејићевих салаша, Жика нас је одвео да видимо оно што је остало од некадашњег шанца дугог тридесетак километара који је спајао Дунав и Тису, односно њихове некадашње токове.
Већ при приласку мало нас је обузео осећај кривице јер смо из хладовине шумарка којим је обрастао некадашњи шанац, нехотице истерали две срне, које су онда у пуном трку и по врућини морале да беже пар километара кроз њиве до првог следећег склоништа. У прашењу преко тек посејаних табли соје су им се један за другим придружила и два зеца чиме смо на најнепосреднији начин показали какав имамо утицај на природу и њене становнике…
Оно што нам је Жика показао заиста изгледа као ископани канал – широк петнаестак и дубок неколико метара са обалама које су различите висине. Наиме, према неким претпоставкама, ископана земља је одлагана са десне стране тока и дуж те обале су биле стражарнице на узвишењима, док су левом, нижом обалом, волови или робови вукли римске барже које под већим теретом нису могле саме да плове.
Уверљиво делује и снимак са “Гоогле earth”-a који нам Жика показује и на којем се јасно види права линија дуга тридесетак километара која од Пејићевих салаша води све до Бачког Градишта. На неким местима је испрекидана, али се прилично јасно види и на Гуглу и на терену.
Неких назнака о постојању шанчева у овом делу Паноније има у списима чувеног римског историчара Амијана Марцелина из 4. века, али много конкретније описе даје Фердинандо Марсиљи (1658-1730), италијански природњак и војник који је добар део службе провео на Петроварадинској тврђави. Он пише да су ти шанчеви дефинитивно римског порекла подигнути за примање оружаних чета из Сирмијума, а задатак им је био да стају на пут продирању тзв. варварских племена.
Према његовим записима, два су таква шанца: Велики, који је дугачак 25 миља и иде ка Тиси у Бачком Градишту, и Мали који се повлачи међу обалама Дунава и Тисе и дели се на шест делова, усмерен више ка дунавским мочварама према Ковиљу и Гардиновцима. “Посебну пажњу заслужују на њему оне четвороугаоне тврђавице, које су дугачке 220 корака, а широке 100 корака и са обе стране, дужином, имају по два улаза.
На обронку шанчева у неједнаком растојању направљена су била 72 улаза за шанац, за лакши проток војника.” Тако пише Марсиљи, који је проучавао Римске шанчеве, а у рату од 1697-1698. године био на челу Врховне команде Петроварадинске осме компаније и као такав имао је прилике да прелази Римске шанчеве и да их испитује.
Остаци капија на Великом шанцу били су видљиви на терену до краја 19. века. Њихов облик и величина сачувани су на једном геодетском снимку из 1871.
Има и других, опречнијих мишљења истраживача који су се бавили Римским шанчевима и који дају другу слику на тај део околине Новог Сада. Постоји теза да шанчеве нису градили Римљани него варварски народи управо да би се боље одбранили од Римљана. Ту тврдњу поткрепљују извесним налазима који указују на њихово значајније присуство у том подручју, као и тиме што их римски хроничари скоро уопште не помињу.
Нико Перковић
