Некако је реч дера и везана за тај псеће-вучји род јер се кере неоправдано оптужују, беде, да праве дере, рупе у тарабама, оградама, нарочито баштенским, те ноћом туда одлазе да чине штету на туђим просторима или што брже стигну на усамљена места где лају на месец. Међутим, једна дера је славно ушла у литературу и имала баш важну ролу. Истина, лично сам тек код трећег читања капитаног дела Стевана Сремца „Поп ћира и поп Спира” (а за потребе лектире једног од своје деце) обратио пажњу на изузетност тог „пасажа”, ипак скривеног у раскошном богатству описа личности, догађаја и пејсажа те приче.
Први пут се фамозна дера помиње већ кад је сторија подоста одмакла, у тренуцима док треба утешити Фрајла Јуцу због очигледног пораза у борби за наклоност младог учитеља Пере, ког је њена друга Меланија упецала првим забацивањем, баш као искусни мушичар младицу, односно младожењу. Док уживамо у опису летње баште, готово да видимо све боје разног цвећа, чујемо пој тица, зуј пчела и осећамо мирис липе, затичемо Јуцу како „вири кроз деру” јер се уплашила да је оштрим реакцијама отерала младог Шацу у његовом налету курисања, а све уз тамбуру и певушење умилних (својих) стихова. Међутим, када је удварач пецне: „Баш лепа параде, кћи свештеника па вири кроз деру”, Јуца оштро одбруси: „Какву деру! Још ћемо и с вама имати деру!”, чиме је писац много рекао о дери јер заиста није (било) лепо са свима челобашче или закућом (преткућом) имати дере, ни кереће ни оне праве, споразумно држане.
Да је писац хтео, романса би ту стала јер је Јуца била баш кратка и јасна, исказала је прилично тешку увреду. Али, дера између башти поп Спире и тетке Макре (Шацине спонзорке) тек је ступила на сцену. Много касније је показала и практичну своју (употребну) страну јер је поменута Макра хтела баш кроз деру код будућих пријатеља кад је Јуца прстенована.
У стварности, дера је зато и постојала. Да се туда брзо однесе и донесе комлов, врући колачи, квасац за кисело прављено млеко, врели чварци, фришко млеко… све што хитно затреба. А да се не мора ићи около, сокаком бар шест кућа до сокачића, онда другим шором још седам до комшија челобашче јер је сокачић ујерке па њин шор има кућу више…
Деца су нарочито волела и ценила дере. Пошаљу те у башту по мирођију, или који лист першуна па док то нађеш баш на крају свих леја, приметиш да комшијске трешње већ руде, баш оне какве немаш у својој башти или их не можеш до’ватити. Зачас се провучеш кроз деру јер она ипак није тако широка као званична врата, капијица нека, па дрпнеш коју, можда стрпаш и у yеп пар петељки, ако не схватиш да су још горке и незреле. Исто тако са зеленим кајсијама, првим ишараним гроздовима, граном још нерасцветаног јоргована… Али све брзо, да мирођија не закасни а и комшије не примете. Сутра се ништа неће познати, нарочито ако пљусне киша, као што се чини да ће бити јер долази црн и бео облак право из „Бабиног буyака”.
Коначно, тамо негде у трећем чину казивања Сремчева, дера пукне баш као она пушка са зида сваке добре драме. Поруше еведру да покажу да су сада једно, да љубави Јуце и Шаце више нема препрека, да је фамилија још јача, богатија, шира и моћнија. Сремац користи баш реч еведра (представљена на овом месту још давно) мада је Шаца преко ње певао „Чија ли је тараба, чија ли су врата…” Вероватно намерно јер је еведра лакша и трошнија од тарабе, што ће рећи да је и раније постојала само форме ради међу тим фамозним башчама.
Нажалост, немају све дере, ограде, еведре, тарабе, а нарочито међе, исту судбину као ова Сремчева. Због многих се комшије свађају, чак преко њих пуцају или прете једни другим: Убићу га кô керу на дери! Уосталом, добро је што су Сремчеви попови „седели” на разним странама шора, што нису имали заједничку еведру и на њој деру. Како би се писац онда снашао? Вероватно бриљантно, као и у овом „датом случају”.
Павле Малешев
