ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА: Оглавина

„Гледај коња каквог ли је врата / А девојку каква јој је мајка” – каже стара пословица, а свакодневна подсетница сељака је да погледају каква је

оглавина код њихових ђогата јер ће таква бити и дневна вожња. Наиме, оглавина је веома важан део коњске опреме, мада је малтене ни нема у укрштеним речима, за разлику од ама и серсама. Оглавина се меће, натачиње коњу на главу, што јој само име каже, а има најмање две важне функције: да држи коња у послушности, преко жвала (ђема), металних полуга што су му углављне у чељуст, те да нагони коња да гледа само право. Зато су она два капка, „наочари” од коже с обе стране оглавине, а баш на висини коњских очију.

Те човекове смишљотине служе да се ограничи, сведе малтене на сув делић, невероватна способност коња (Ељуус ерус цабаллуса) да једним погледом обухвате цео свет, односно да им је поље вида широко малтене 360 степени. Тако им је, наиме, природа посадила очи. Као (касније) мајстори оне ретровизоре на аутомобилима. Сасвим са стране чела па још избочене, способне да примете (макар нејасно) сваки покрет на сваком месту око себе. Осим испред самог носа јер научници тврде да им је тамо нека „жута мрља”. Свеједно, оглавина преко жвала и бола које изазивају затезањем узди управља коњима, а преко „наочара” тера коње да гледају само испред себе, да не обраћају пажњу на околину.

Иначе, оглавина је мрежа каишева, једни иду преко образа (образина или пакштик) те коланчића који учвршћује тај део опреме испод врата, а јаком пређицом (копштик). Оглавина мора бити чврста и јака јер је снага коња у његовом врату. Ако му се дозволи да дигне главу, дићи ће се и пропети, ушчловити, а онда га је тешко „зауздати”. Дакле, коњ се зауздава преко оглавине, за чије се карике закопчавају и кајаси, уздице.

Увек се обрадујем када видим коња, макар и на телевизији, али сам се ономад баш разочарао што сам пажљивије загледао неке изузетне примерке јахаћих ђогата. Преварих се да погледам такозвани дерби такозване супер (а наше) фудбалске лиге. Испред стадиона неколико чувара реда а на коњима. На добро изабраним, добро храњеним и још боље тимареним, вероватно полукрвним гидранима. Један лепши од другог, али свима – завезане очи! Стоје мирно као да су од бронзе, само једном мркову нервозно скаче мишић на моћном десном рамену. Јахач га благим тапшањем и тихим гласом зачас умири. Стоје тако и слушају урлање такозваних навијача, срећом не виде бакље и дим јер се коњи боје ватре. Схватам да ће у акцију, било какву, кренути „слепо верујући” својим јахачима.

Онда се сетим да су коњи у свом вишемиленијумском дружењу са човеком подносили велике жртве, гинули у ратовима, вукли квадриге и разна ратна колица, носили оклопнике, теглили топове и каре, у миру гурали вагоне по рудницима, окретали разне долапе и остале суваче…

А од кад су, захваљујући механизацији, ослобођени чак и орања, морају да са зебњом чекају, „блинкирани”, да ли ће неки навијач-хулиган, бацити петарду или боцнути брицом прелепу (и скупу) животињу. А без икаквог разлога ни „ратног добитка”.

Помислих, али до сада ником не рекох – не заслужују коњи оглавине и наочаре, већ неки људи! Да им се макар на силу покаже прави правац спорта и спортских догађања. Који се не састоје у наношењу повреда, бола и увреда – другима. Па ни коњима.

Не памтим резултат тог (опет наводног) дербија, али памтим колико су ти службени коњи били лепи и истовремено уплашени, усплахирени. Тако лепе примерке те прелепе животиње је све теже видети. Истина, лепи су и липицанери, малтене једина раса која се сада гаји у Војводини. Из чисте љубави јер су машине одузеле њиве коњима, мада би још било неких послова који он знају и могу да ураде боље од трактора.

Тужно делује незваничан податак да сада у Војводини нема ни 20.000 грла, док је пре пола века било више стотина хиљада, а на почетку 20. века само расе нонијус око милион примерака, како се бар хвалио онај парип проглашен коњем века на Светској изложби у Паризу.

Павле Малешев

 

EUR/RSD 118.3693
Најновије вести