Једни снег једва чекају (деца, скијаши и пољопривредници), док друге увек изненади(!), поремети саобраћај, „потроши” струју, отежа снабдевање, успори возове… Старији људи су увек говорили да сад нису зиме као што су биле јер је некад снег био до дупета (стојсер снег је баш то), али им не треба баш много веровати јер памтим да смо педесет и неке прошлог века имали два месеца зимског распуста због незапамћено топле зиме и незампамћено масовног грипа.
И ове сезоне је снег код нас закаснио, једва је негде забелелео, али неком је зацрнио дане (Шпанцима, рецимо). Светски рекорди говоре да је у сезони 1998/9. на планини Маунт Бејкер, држава Вашингтон, пало чак 28 метара снега, док је „на дневном нивоу”, како се сад каже, највише навејало 193 цм, опет у САД, Сребрно језеро, Колорадо, јануара 1921. Код нас за сад није било такве салауке, али никад не треба заборавити пословицу да није курјак појео зиму. И ону да има више (зимских) дана него кобасица.
Снег најбоље предвиђа црквени календар и каже: Свети Мрата (24. новембар) снег на врата, али опомиње још и раније: Свети Лука (31. октобар) снег „заука”. Упозорава на то да је Јованска мећава (20. јануар) врло опасна, али већ кроз недељу дана може свашта да се деси. Многи тврде да Свети Сава Дунав замрзава, али други (оптимисти, кажу баш Роми) весело одговарају: Свети Сава, расте трава. Има у страху од снега и помињање Баба Марте, мада се март сматра пролећним месецом, а ја се сећам да је 1. маја 1969. у Новом Саду падао снег.
Снег веје, мада глагол вејати означава и чистити ветром, решетом и справом што се зове тријер пасуљ, грашак, пшеницу (последице видети у „Поп Ћири и поп Спири”). Израз „Пада дубок снег” је озваничио велики поета и деран „петровградске прашине” Војислав Деспотов 1986. у истоименој песми: „Пада дубок снег на моју нову кошуљу / Половину плућа, болну некада, од јутрос напада насмешени вирус, Рус са запада.” Кад падне дубок снег, он је негде целац, раван и недирнут, по њему се праве стазе – пртине.
Омиљени су описи патњи ђака пешака у планинским крајевима, који су „на путу до школе пртили снег до колена”. Мећава је јак и дуготрајан налет снега, а ако је прати ветар, стварају се сметови, од којих се некад бранило постављањем лаких ограда, еведри, од летава дуж путева и пруга јер су, наводно, сметови знали чак и да зауставе воз, како пише Агата Кристи у „Оријент експресу”.
Суснежица је снег мешан с кишом (последица је бљузгавица), а поледица ледена киша, најопаснија зимска варијанта атмосферских талога, најпогубнија за саобраћај, свих врста, па и пешачење. Дешава се, обично крајем зиме, да падају „циганчићи”, ситан, сув снег, краткотрајан и кратковек. Ту појаву зову још и „крупа”, ваљда јер личи на прекрупу, лепо, бело, крупно брашно. Дрвеће, али и све остало, телефонске и друге жице, ђермове и бунаре, ограде и оџаке, зна да леденим брадама лепше од снега украси – иње. Укрштене речи кажу да је то „смрзнута роса”. Смрзнута вода јесте, мада иње расте кад је небо сасвим ведро. Апсолутно одсуство ветра изазивају сваки мраз и ниске температуре. Голомразица зна учинити зиму врло неугодном, макар била сасвим сиромашна снегом.
Дуготрајан мраз, уз низак водостај, зна да заледи и велике реке, па и Дунав, што се не дешава често, али нас ипак погађа. Кад су санте 2017. затвориле површину моћне реке, чак и чувену Даљску кривину, подсетиле су на то да постоје бродови ледоломци. Кад мраз попусти и сунце сине, лед крене и носи све што није склоњено у зимовнике, од сплавова до чамаца и бродова.
У зимски речник спадају, наравно, и саонице и саоник. По снегу је тешко возити кола, било каква, па су људи изумели саонице, обично дрвену направу која клизи ко снегу а не запиње јер има уврнуте шпицеве. Најчувеније санкање је оно по руским степама а у тројкама, које вуку коњи расе „Орловски касачи”, белци дресирани да онај у средини (логов) трчи касом, а левак и дешњак – галопом, уз обавезно држање главе у свом сектору. О томе је некад певала Оливера Марковић и подсећала на то да је зима и сезона прапораца, ситних округлих звона која се вешају на коњску опрему да својим циликом опомињу људе да се склоне с пута јер могу бити погажени.
Светски чувена песма о санкању је и она америчка звана „Џингл белс”. Сматра се божићном песмом мада је њен композитор Џејмс Пинтпоинт, хоровођа из Бостона, зиме 1875. слажући речи и ноте у ритму коњског каса, само хтео да дочара лепоте вожње по снегу у санкама које вуче један коњ. Песма је постала светски хит 1940, кад ју је својим баршунастим гласом отпевао Бинг Крозби а израз „џингл” је ушао у радио-новинарство, означавајући музичку најаву, нешто као „туш” тамбурашке банде у кафани.
Симболи јаке зиме су и клице – леденице на стрејама кућа. У граду су врло опасне јер могу и да усмрте кад падну с висине на тротоар, односно пролазнике, али их у селу гледају другачије. Деца воле да их ломе, па и пробају чезнући за сладоледом, док сељаци чак верују да клице најављују родну годину, што се често и оствари. Клице се стварају од снега на крову који се лагано топи и претвара у „сталагмит” који је дужи што је снег дебљи. Иначе, клице на топлим шталама су веће него на празним, где их и нема, јер су хладне. Дакле, пуна штала значи више стајског ђубрета, а више ђубрета значи да ће клипови кукуруза бити дугачки као леденице!
Једни једва чекају снег дође и завеје, други да оде, да се отопи. Дакле, да буде важан и спомињан „као лањски снег”. Испада да „не пада снег да покрије брег” већ да се види шта ми о њему мислимо. И траг оставимо.
Павле Малешев
