ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА Задруга

Кладио бих се у цео „трудодан” да реч „задруга” није пречанска, више вуче на Мораву, воћке и шљивике, али ме је свезнајући „Гугл“ уверио да је већ средином 19. века у Бачком Петровцу, тада у К унд К монархији, постојала група земљопоседника која је себе звала „газдовски сполок”, што се сматра „четвртом задругом на свету”, мада нико не зна зашто.
Žetva ječma/S. Šušnjević
Фото: С. Шушњевић/ Комбајн јуче у пољима новосадског Института за ратарство и повртарство

Но, та ће се реч век касније најчешће изговарати баш овде, у равници, кад су основане (по директиви) тзв. сељачке радне задуге, баш у сваком месту. Било је то доба кад је и реч „друг” заменила све остале називе за људска бића, па није чудо што је измишљена и задруга. Заправо, пелцована је колективизација села, по узору на СССР, мада је већ пукла љубав наших и њиних комуниста. Најкраће, велепоседницима је одузета земља, власништво им смањено на десет хектара (иронично звано „максимумом”), а онда вршен страховит притисак да се и то колективизује и „унесе” у задругу. Сељаци су подељени на задругаре и „приватнике” јер су отпори били јаки. Уведена је, још раније, обавезна испорука „вишка” производа, од насушних зрнастих култура до масти, живине, малтене длака од коњски репова и грива. Радиле су „метровке” на њиви пред жетву, процењиван принос, па разрезивана обавеза.

Тајно, али и демонстративно, могли су се чути бећарци у стилу „Србобранци, а ди су вам вранци, у задруги – терају Босанци!“ Или пошалице: Црногорци (најчешћи руководиоци у задругама) траже у зрну, а Црногорке у клипу! Било је и парола у стиховима: „У задругу ко се не упише / Тај држави нашој шпекулише. Ој, задруго, од сувога злата, свакоме су отворена врата.“ Мада се и отпевало: „Што год сеју, свуд зубача расте / Хоће земљу да нам упропасте“. Јер, задружне земље су служиле као (лош) пример: Какви су му кукурузи, мали па зарасли. Као задружни!

Из тог доба се памти и још једна, по звуку лепа реч – трудодан. Њоме се мерио учинак задругара, нешто као радни дан, посвећен задрузи. Чланови задруге били су награђивани и „тачкицама”, боновима за куповину разне робе у „ранопозима” и другим државним трговинама. Коначно, деца приватника који нису пристајали на колективизацију, била су лишена дечјег додатка, иначе врло значајног јер се до готовине стизало врло тешко. Само продајом на пијацама стоке или пољопривредних производа.

Те зем-задруге нису трајале дуго, бар не у том облику. Претвориле су се у својеврсне посреднике између паора и спољног света, запослиле су агрономе, добављале добро семе (нарочито кад је стигао хибридни кукуруз), ангажовале ветеринаре за лечење и осемењивање, уопште, постале корисне за напредак паорлука. Сад су сељаци звани „кооперантима”, склапали су уговоре са задругом па се сећам како смо се сви радовали кад смо у предњу собу унели yак шећера, као предујам за сејање шећерне репе. Због тог „контрахирања” могла је Мати да прави „алве” с маком и орасима кад год доспе. Што је било ретко!

Готово истовремено кад и те праве, сељачке задруге, у Новом Саду је основана једна занимљива по имену и делу. Била је то Прва јачачка, веслачка и ватрогасна, утемељена 1872. Од ње ће постати Веслачки клуб „Данубијус“, у чијим је чамцима и под паском бројних тренера, много девојака и младића научило да језди Дунавом, заволело природу, али и освојило мноштво медаља на међународним регатама, па и Олимпијадама. Први председник и један од оснивача задруге био је Лаза Костић, разбарушени поета, истовремено и велики љубитељ теловежби, брзог ходања, чуч-вежбица и, уопште, телесног разгибавања, чиме је често нервирао своје партнере у разговорима, нарочито шетњама кроз природу. Но, био је и велики зналац свог језика и још неколико туђих, па пријатно изненађује што је ту организацију назвао „задруга” јер је могао друштво или клуб пошто су већ увелико постојали енглески кантри и ривер клубови. Коначно, могао је и компанијом, пошто реч на латинском значи готово исто што и задруга, али нешто уже – „при хлебу”. Али прве задруге су то баш и биле, скуп породица повезани крвим везама, дакле истим столом и ’лебом.

Сада у Србији има око 1.500 задруга, махом пољопривредних, али је број у порасту јер држава улаже велике напоре (и новац) да задругама новог кова задржи што више младих на селу. Средином тридесетих 20. века рачуна се да их је на територији данашње Србије било више од 3.600.

Коначно, 6. септембра 2017. почело је емитовање ријалитија на једној нашој телевизији с именом „Задруга”, која се рекламира забавним садржајем, с доста жустрих разговора, трачева и – секса, рачунајући да је тога било и у правим задругама.

Павле Малешев

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести