Преко многих медија нас „бомбардују“ подацима о глобалном загревању за које „криве“ човекове активности од саобраћаја до узгоја говеда. Метеорологија је као наука прилично млада, да би се према њеним подацима могло причати о климатским променама. Управо зато наш саговорник за ову тему није метеоролог, него геолог професор др Млађен Јовановић са катедре за физичку географију Природно-математичког факултета у Новом Саду.
– Кључ онога што ће се десити у будућности је познавање прошлости, али не оне релативно блиске прошлости. Погледајмо само писане изворе који наводе да од 1858. године почиње пораст температуре на светском нивоу. Подсетио бих да се последње ледено доба завршило пре 12 хиљада година, а леднци на тлу Европе, а нарочито на Алпима никад нису били дужи него половином XIX века, јер је то било финале такозваног малог леденог доба.
Да ли се то поклапа са сведочанствима да је Темза код Лондона у том периоду била често замрзнута?
– Управо! Рецимо, Хадсонов залив је био такође замрзнут, Ротердамска лука је током зиме исто била замрзнута, на Бројгеловим сликама видимо клизаче на каналима и замрзнутим барама... Таквих зима у Низоземљу више нема. Подсетио бих да су на почетку тог мини леденог доба људи морали да се иселе са Гренланда, за кога се зна да је био насељен од X века. Он је и назван Гренланд зато што је заиста био зелен и што су људи на њему гајили стоку и житарице – то им је била главна храна. Међутим, почетком XIV века већина становника је морала да оде одатле због наглог пада температуре и немогућности да се прехране и живе на том тлу. Имамо примере из сопствене историје: сетимо се само битке на Везирцу када је ратнике погодила велика хладноћа на почетку августа 1716. године. Постоје записи из тог времена да су у Босни неке реке биле залеђене, а да је снег у Славонији уништио усеве...
Споменули сте да ми посматрамо температуре на самом крају тог мини-леденог доба...
– Да и шта је нормално после тога – да се температуре повећавају, а заправо се враћају на оне вредности какве су биле пре. Да немамо животног искуства и да посматрамо температуре од јануара видели би да оне расту сваким наредним месецом и помислили би да ће и надаље расти, али пошто имамо искуства знамо да ће доласком јесени оне почети да падају...Температуре којима смо данас сведоци то су температуре нормалне за период холоцена (последњих 20 хиљада година). С тим у вези подсетио бих да се у оквиру тзв. средњевековног климатског оптимума винова лоза гајила у Енглеској, а вино је било тако доброг квалитета да више нису морали да га увозе! У Немачкој се гајила на 200 метара вишој надморској висини. Дакле, имамо такође пуно доказа да су у том периоду температуре биле више него данас.
Да ли је таквих периода било у историји коју познајемо?
– Према доказима постојао је још један тзв. климатски оптимум који је био почетком нове ере – у време када се ширило Римско царство. Претпоставља се, да је тада у Средоземљу било топлије за два степена него данас (према местима где су се све гајиле урме) али, нагласио бих, да не постоји униформност климе – односно да то не значи и да је у Панонској низији температура била такође више за два степена. Мора се имати у виду и да се клима потпуно другачије понаша на северној у односу на јужну полулопту.
– Живимо у црно-белом свету и неко мора да буде крив. Када сам ја био мали то су биле дрвосече у Амазонији, нешто касније „црни ђаво“ је била озонска рупа... Сада је то CO2. Правимо стаклене баште где је већи проценат угљен-диоксида него у обичној атмосфери и биљке бујају. Ми се бојимо CO2, а не угљен-моноксида који је много опаснији гас – скренуо нам је пажњу др Млађен Јовановић.
Шта нам говори клима из прошлости, да ли се планета загрева?
– У климатске циклусе из прошлости нисмо проникли, него смо их само уочили. Да бисмо могли да говоримо о будућности морали бисмо боље да познајемо прошлост, али да ипак имамо велику резерву. Клима леденог доба није константна него има велике осцилације између топлих, као што је овај који живимо, и хладних периода, када је пола Европе било покривено ледом. С друге стране како поредити ваздух из мехурића у леду и савремена мерења атмосфере? Сваки физичар ће вам рећи да би настао тај леднички лед данас на Антартику потребно је око хиљаду до хиљаду и по година, а током тог периода кроз тај снег од којег настаје лед циркулише хладна вода. Истакао бих да ништа тако добро не упија CO2 из ваздуха као хладна вода, а то значи да су добијени резултати мерења из мехурића леда знатно умањени! Сви докази говоре да су периоди интерглацијалне климе били знатно топлији, него овај период у којем ми живимо. То значи да је и ниво светског мора био осетно виши.
Који је то нормалан ниво светских мора?
– Тако нешто не постоји, јер се он стално под утицајем природе мења. Према мом мишљењу тај ниво је стабилан. Имамо градове који су потопљени, али и оне који су некад били на обали мора, то може да значи да се копно спушта или издиже, а не да се само ниво мора мења. Зато нико и не може да каже колики је био ниво мора током последњег леденог доба, баш због тектонике, а ерозија уништава све трагове обалске линије и онда немамо валидне доказе. Једино можемо да се ослонимо на корале.
На који начин нам корални гребени говоре о томе?
– И сам сам се запитао откуд корали на површини воде, када су то бића која живе у морима на 20-30 м дубине. Наиме, рађено је истраживање седимената који се налазе унутар корала и дошло се до процене да су настали пре око 400.000 година у једном веома, веома топлом периоду. Што значи да је тада ниво мора био бар за 20 метара виши него данас.
Колико човек утиче на климу?
– Све више људи живи у градовима који су због саобраћаја, зграда, климатизације и грејања постала топлотна острва. Да ли то утиче на климу – вероватно да. Но, скренуо бих пажњу да је промењен кредибилитет мерења када су у питању средње годишње температуре планете. Истакао бих да се мерења у XIX и XX веку разликују – јер није било толико мерних станица колико је сада, затим, инструменти су били другачији од ових савремених... Да је у питању научни експеримент ти резултати не би били кредибилни – јер нису исти услови!
Марина Јабланов Стојановић
Фото: приватна архива др М .Ј.
Историјат метеорологије
Реч метеорологија потиче од грчке речи метеорон, која се односила на све појаве на небу. Старогрчки филозоф Аристотел, у својим истраживањима природе бавио се и временским приликама и о томе написао књигу која се зове „Метеорологика“. Међутим, права истраживања временских прилика могла су да отпочну тек када су изумљени инструменти који су мерили температуру, притисак, влагу, брзину и правац ветра. Током XIX века развој поузданих инструмената омогућио је сталност и тачност осматрања на ширем подручју. Код нас је професор Владимир Јакшић 1. јануара 1848. почео да мери максималне и минималне температуре и бележи временске појаве у Београду. А прва мрежа од 20 метеоролошких станица у Србији је почела да ради 1856. године и то је у то време била најгушћа мрежа станица у свету.
Међународна сарадња у метеорологији је утемељена на Првом међународном конгресу метеоролога у Бечу, 1873. године када је основана Међународна метеоролошка организација. Та организација је прерасла 1950. године у Светску метеоролошку организацију 23. марта, када се обележава Светски дан метеорологије.
