Заливно језера „Тиквара“, а представља својеврсну марину, односно мирну луку за пар стотина чамаца и неколико десетина бродица и сплавова, кућица на води, од центра вароши удаљено је свега нешто више од километра, односно десетак минута пешачења. На обали језера, а спојено је са Дунавом са два каналчића, налази се и Дом спортова, односно дом овдашњег Удружења „Шаран“, али и дом кајакаша, па чарда, ту је и спортски центар са отвореним спортским теренима, две спортске хале, а у завршној фази је и изградња отвореног олимпијског базена.
Све то је удаљено пар стотина метара од последњих паланачких шорова, кућа и вишеспратница. Због тога није чудно када овде видите човека како шета ка води без игде ичега, без зембиља, викне – жено одох ја упецам ручак! Учини вам се да се возика бициклом, а каже вам да иде на пецање, нема ни пецарошки штап, ни мередов, ни чуварку... Све је на обали, јер су чамци са моторима привезани на бројним понтонима, а сав пецаршки алат налази се у кабинама поред воде. Цео овај комплекс има видео надзор, чувара и ретко када да некоме нешто зафали. Ту је поред чарде и ресторан са предивном терасом са које пуца предиван поглед ка Дунаву, види се суседни Илок са средњовековним дворцем у Хравтској, ужива се у посматрању белих лађа које овуда броде и са којих машу туристи...
Није овде све у погледу, свежем ваздуху, већ и атмосфери која влада на овим обалама, а доста тога има и у чуваркама, котлићима, на таландарама. На самој обали, поред везова за чамце, налази се велики, наткривени сто са клупама, а све то је поред и испод крошње старог дуда. Е, баш тај столетни дуд био је тема многих прича, новинских текстова, телевизијских репортажа, наративних легенди... Односно, није само дуд био тема већ приче које се деценијама, па и вековима испредају испод њега. Неке су истините, а већина су пецарошке измишљотине. Давно упокојени колега, овдашњи новинар Петар Томић, страствени пецарош, у неколико својих репортажа, својевремено је овековечио овај део обале са старим дрветом у серијалу који је оправдано назвао „Приче испод старог дуда“, па „Пера ждера“... Међутим, то је записано пре пар деценија, а никада се не могу испричати све догодовштине оних који су на овим обалама проводили и проводе дане, месеце, године, па и деценије.
- Овде сам почео да пецам давно, а сећам се да тада нисам кренуо ни у основну школу – присећа се почетака свог дружења са овдашњом водом Мирко Молнар, један од браће Молнар, иначе овде познатих молера – Од недавно сам у пензији, још помажем деци у послу, али имам више времена да проводим на води и поред воде. Ово што има Бачка Паланка мало која варош има, не само током Дунава кроз нашу земљу, већ и у Европи. Имам чамац, али имам и бродицу, члан са овдашњег удружења наутичара, а на мом броду проводим ове лепе дане. Забацим, нешто радим, а риба сама дође на удицу, па сам и данас упецао ручак, очистио лепу белу рибу и чекам жену да дође на готово. Пловио сам доста, али највише волим када, на пример, испечемо рибу или месо на роштиљу, на обали скувамо рибљи паприкаш, па се ја и супруга на бродици усидримо на средини језера, или изађемо на Дунав, забацим удице, милина...
Он тврди да има пуно рибе, јер када вода расте као сада, риба иде ка обали као и да је у пецарошкој каријери хватао примерке сомова и од 30 килограма.
Друштву на обали прикључио се и Михаљ Балинд, човек који деценијама плови овим водама и пеца. Вели да је баш пре дан-два у Дунаву према Бачком Новом Селу, уз обалу упецао смуђа од 3,5 и сома од око пет килограма. Каже да је било и кидања најлона, а то значи да су гризли комади и од неколико десетина кила. Проценили су овдашњи искусни пецароши да грабљивице најбоље нападају сечену белу рибу на удици.
- Има рибе и у „Тиквари“, али некако више преферирам Дунав – каже Михаљ. – Знам да возим по два сата уз воду како би дошао до правог места где ћу да забацим удице. Имам дрвени чамац и „пенту“ од четири коњске снаге. Исправан је мотор, солидан је и чамац, али за Дунав је то споро. Дестинацију од 12 километара уз воду ја превалим за два сата, а они са пластичним чамцима и моторима од, на пример, 30 коњских снага, за десет минута. Решио сам да купим и ја пластични чамац дужине 5-6 метара, нашао сам један полован, добро очуван, а газда тражи 600 евра. Чуо сам и за добар полован мотор од 7,5 коња. Морам се опремити, јер ћу тако више времена проводити у пецању, а мање у пловидби.
Тривун Грубор, референт рибарства у овдашњој Установи за спорт и рекреацију „Тиквара“ која се стара о овој води, односно овдашњем Рибарском подручју, вели да у језеру има највише беле рибе, па бабушке, али и шарана, сома, толстолобика, смуђа...
- Последњих година је евидентно да око 350 пецароша са дозволом на везовима има око 250 чамаца – констатује Грубор. – Интересантно је да су пластични и метални чамци са јаким моторима све бројнији, односно да их има више него дрвених чамаца (чикљи, апатинаца...). Нови мотори су снаге од 4,5 до 10, 20, 30, 60,70 коњских снага. Ту су „паркирани“ мотори познатих светских произвођача као што су „Јамаха“, „Сузуки“, „Хонда“, „Меркури“... Колико ја знам, а чујем и од власника, цена нових пластичних чамаца (на пример „Три принцезе“) креће се од 1.000 до 3.000 евра, а, на пример, мотора, од 5 КС до 1.200, а најскупљих и најјачих од 7-8.000 евра. Половне пенте и дрвени чамци могу се купити за око 120 евра. Нови мотори јесу скупи за наше услове, али су сигурнији и еколошки кориснији, јер четвротактне машине не расипају уље и гориво, па и не прљају воду и животну средину, док код „пенти“, посебно старијих, то може да се деси и дешава се.
Очито је да је за многе, посебно оне са минималцем, или људе без посла и са статусом чекања пензија, пецање са чамцима и скупим моторима је луксуз. За њих су скупи и дрвени чамци, па има доста оних који своје оброке у језеру и Дунаву хватају са обале. Битно је да рибе име, јер тада има и ручка. Најважније је, веле овде, да човек научи да пеца, али и да је упоран, јер једино такви имају улов.
Милош Суџум
