Родитељство новог доба ствара мале егоцентрике
Иако веома подсећа на ЧОС, који је такође предвиђен да би се причало о проблемима који ученицима заокупљају мисли или делују на њихове емоције, а затим се заједно предложила решења, дански Клашен Тид, у јавности познат као час емпатије за узраст између шест и 16 година, потегао је питање треба ли сличан предмет увести у наше школе, будући да је одсуство саосећања могући разлог за све чешће вршњачко насиље.
Оговарање, социјално искључивање и задиркивање највише тиште и младе Данце, с тим што заједничким расправама такве ситуације сасеку у корену, па су међу њима ретки случајеви злостављања и физичке агресивностим. Могу ли наша деца да “уђу у туђе ципеле” питање је на које је одговор покушала да нађе педагог ОШ „Петефи Шандор” Елвира Стефановић.
– Сматрам да не треба све распарчавати јер је емпатија умеће које се негује у многим елементима свакодневног живота, па и образовања – каже Елвира Стефановић. – Она је инкорпорирана у саме предмете, на часовима српског језика врло очигледно преко књижевности, на грађанском васпитању и веронауци путем размишљања о универзалним људским вредностима, али се и на настави физичког може разговарати о томе шта се догађа ако не пазимо на другог.
Емпатија има неколико нивоа и не подразумева само саосећање, истиче саговорница.
– Важна ствар такође јесте разумети себе, а то не умеју ни многи одрасли људи: ко сам ја, зашто ме ово повређује, зашто ми је тешко, како се сада осећам... – додаје она. – Некако смо се и цивилизацијски више окренули ка академским знањима. Данас је родитељима важније да дете уме да чита и пише пре уписа у први разред, што, напротив, није захтев школе, него да развијају његове комуникацијске вештине и емоционалну интелигенцију.
Како каже, психолози и педагози сагласни су у томе да се из родитељства новог доба рађају све егоцентричнија деца, центар космоса, усамљени мали појединци који немају осећај за друге.
– Ипак, сви као људска бића имамо потребу за близином других, али заборављамо да контакт може да боли – додаје она, а како би то објаснила ђацима, често се послужи алегоријском причом о јежевима, који, да би преживели зиму и згрејали се, морају да се збију једни уз друге. – И деца треба да науче да нађу заједнички простор, а да једно друго не повређују, као што не треба бежати од конфликта. Наравно, не говорим о екстремним ситуацијама, већ о доброј прилици да искажемо себе и чујемо другу особу, и у школи, и код куће, и на Јутјуб каналима, који су данас њихов прозор у свет.
На питање какво понашање би могло бити упозорење, Стефановићева одговара да то зависи од ситуације и узраста, те би било погрешно генерализовати, мада недостатак кајања или недејство казне или похвале могу да буду елементи нечег озбиљнијег.
– Дете предшколског узраста не уме да сагледа перспективу другога. Класичан пример из развојне психологије је када малишан каже: „Види, Месец иде за мном.” Ако би се такво виђење задржало у каснијем добу, и после упорног рада са дететом, оно би било сигнал за узбуну – додаје.
Након две деценије рада у осмолетки са преко 1.500 ђака, примећује да су њихови ексцеси, иако врло различити, најчешће непромишљен чин, без сагледавања последица својих поступака, а да се све више дешавају на друштвеним мрежама јер је то простор где су најслободнији, без контроле, и ту попуштају све границе.
С. Милачић