Савест чува слепе и слабовиде у саобраћају
Лоша саобраћајна инфраструктура која подразумева (не)оборене ивичњаке на потребним местима, (не)постаљене тактилне стазе, семафоре са звучним сигналима, непостојање звучне сигнализације у јавном градском превозу, само су неки од проблема с којима се свакодневно боре слепе и слабовиде особе, не само у Новом Саду, већ у целој Србији.
Међутим, свест учесника у саобраћају, која произилази и из кућног васпитања, највећа је баријера свим учесницима у саобраћају, констатовали су чланови Градске организације слепих Града Новог Сада на трибини „Бели штап и пас - безбедност за нас” коју су одржали представници Агенције за безбедност саобраћаја.
- Мислим да су овакве трибине јако потребне јер желимо да упознамо наше суграђане и надлежне службе, када се деси неки проблем, како могу да нам помогну - указао је председник Градске организације слепих и слабовидих Града Новог Сада Горан Вукојевић у име свих чланова. - Ово је добро искуство за нас, да људи из Агенције чују наше примедбе, шта нам смета, на чему би требало да се поради.
Свесни чињенице да слепе и слабовиде особе чине „минорну групу”, те да не могу да очекују да заједница има више слуха и новца за њих, често не размишљају да одређене ствари које су наводно намењене искључуво њима, заправо користе свима. Гласовна сигнализација у градским аутобусима, која најављује кад је која станица на реду, велика слова и бројеви линија на којима саобраћају, нископодни улази у превоз... добродошли су свима. Оборени ивичњаци, прописно паркирање, такође су битни и онима који не виде, али и онима који виде.
Детекција светлости, боја, новчаница, изговарање датума и времена, диктафон, само су неке од функција паметне рукавице за слепе и слабовиде особе коју је пре две и по године осмислио тада учесник средње електротејничке школе „Никола Тесла” у Београду Никола Крстић. Последњи прототип те рукавице први пут је презентован на трибини „Бели штап и пас - безбедност за нас”, а чланови Градске организације слепих Града Новог Сада имали су прилику да је носе и опробају.
- Треба се навићи мало, али је сасвим нормалан осећај, лагана је - каже Мирослав Јанчић који се први охрабрио да опроба паметну рукавицу.
У плану је да финална производња и продаја рукавице крене у марту наредне године, као и да је слепе и слабовиде особе, преко оргнаизација, локалних самоуправа и државних фондова, бесплатно добијају, док ће за српско тржиште и слободну куповину цена бити 45.000 динара. Рок трајања тог помагала не постоји, батерија се брзо пуни, а цела рукавица је отпорна, с тим што се препоручује да се у веш машини пере без електронике.
- Закон о безбедности у саобраћају у неком свом делу јасно предвиђа где треба да се крећу слепе и слабовиде особе, шта обавезно морају да имају код себе, у којим условима се крећу и посебан део се односи на возаче, односно на то како треба да се понашају и опходе према слепим и слабовидим особама, с обзиром на то које све препреке имају у односу на друге људе - навео је из Агенције за безбедност саобраћаја Вељко Ћурчић. - У срединама у којима је велика концентрација саобраћаја, препоручује се да се слепа особа креће у пратњи пса водича или друге особе која ће мотрити на њу.
Међутим, персонална асистенција није на задовољавајућем нивоу код нас, а питање паса водича мисаона је именица у скоро целом свету. Када се све сабере и одузме, колективна свест и савест, нарочито учесника у саобраћају, најпре може да допринесе већој безбедности и сигурности свих људи. А како би се достигао задовољавајућ ниво, нико, а нарочито особе које су „крајњи корисници”, не смеју остати неми, закључак је трибине „Бели штап и пас - безбедност за нас”.
Текст и фото: Л. Радловачки