Он тврди да су данас радници у Србији мање заштићени него у другим земљама у окружењу, јер су препуштени сами себи. Поготово нико о радницима не брине у реалном сектору, а доказ за то је чињеница да запослени у Фабрици шинских возила “ Гоша” из Смедеревске Паланке чак 20 месеци нису добили зараду.
Међутим, Рајић тврди да од 150 општина у Србији у 71 нема предузећа које има више од 100 запослених и да када би се у онима које не исплаћују плате увео стечај то би било драматично за ту средину, па се то избегава и из политичких разлога, а радници имају илузију да су запослени.
Од оног ко би, по логици ствари, највише требао да им помогне радници мало очекују. Показало је то и прошломесечно истраживање агенције “Ипсос Стратеyик маркетинг” о синдикатима, према којем какво-такво поверење у синдикате има свега око 21 одсто радника, док им не верује дупло више од тога, а за нешто више од трећине преосталих они представљају неважну енигму односно о њима немају до краја дефинисан став . У УГС”Незавиност” оцењују да ови резултати заправо показују да је поверење радника у синдикате у Србији двоструко мање у односу на европски просек који износи око 39 одсто и закључују да су управо синдикати одговор на Хемигвејево питање “Коме звона звоне”.
Истраживање је показало да високо поверење у синдикат има тек два одсто испитаника, односно између 100.000 и 120.000 радника, што је практично актуелно синдикално језгро. У ред очекиваних одговора, тврде у “Независности” иде и резултат да у садашње синдикате нешто веће поверење имају присталице странака власти него присталице опозиције.
Да синдикати не штите запослене и да раде за неке своје интересе сматра 11 одсто радника, да ничему не служе оцењује осам одсто, да су корумпирани и под другим утицајем сматра седам одсто, а да у њих последично нема поверење оцењује трећина испитаних. Радници желе да виде више сарадње и акционог јединства међу синдикатима и такве своје захтеве понављају , али очигледно то сами синдикати не могу да им понуде. Због тога чак трећина радника и у овом истраживању сматра да су синдикалци експозитуре политичара, власника и директора или неких других моћника, да служе као маска за мешетарење, диловање и удомљавање синдикалних функционера којима је до очувања позиције, а не до самих запослених. У народу, како оцењују у “ Независности” , то зову професионалним и плаћеним нарикачама.
Из одговора добијених у истраживању произилази да би слика о синдикатима била повољнија када би се они бавили оним што запослени виде као њихов задатак. Добијени одговори могу се сврстатити у две групе. Прву коју прихвата натполовична већина чине четири класична “света циља” синдиката: побољшање укупног положаја и права, зараде, безбедност на раду, правна заштита. Ко то успешно не ради не може се звати синдикатом. Или сигурно не синдикатом који ради свој посао и улива поверење. Другу групу чине правци акције и методе деловања које прихвата између две четрвртине и две петине радника.
Љубинка Малешевић
Фото: freeimages.com (Marcelo Moura)
