Поклонио им је и много више од столица. Своје време и пажњу посветио је људима у невољи, а и данас је у конктакту са многима од њих, али и човек од поверења за људе који желе да помогну и више, те га често зову како би само он проследио помоћ, чак из Шведске. Пошто се прочуло за Милетово велико срце, данас му многи шаљу материјал, али се јављају и са жељом да купе од њега столице. Он каже да његов рад нема цену и ако неко жели да помогне, да проследи помоћ онима којима је потребна. И он сам живи скромно, најбитније му је здравље његове породице, јер каже новац се заради и потроши, а човек може само једно јутро да се пробуди сиромашан.
Пошто свој рад и помоћ чини из чисте љубави, награду за хуманитарца године одлучио је да дочека код куће, уместо десетодневног пута у Њујорк, који му је следовао. Кренули смо да га посетимо, а „Дневник“ је писао о чувеном Милету и пре две године, те се обрадовао кад је чуо да долазимо.
-Желели су да ми плате пут и смештај 10 дана да се мало одморим у Америци, али сам одбио кад сам срачунао колико то кошта- каже Миле око ког је у овом тренутку права медијска „помпа“, а он скромно каже како не разуме, јер је њему потпуно нормално што је пут одбио и што не жели такву награду.
Како истиче, паре могу паметније да се потроше, израчунао је да би пут коштао 2.500 долара (неки су му рекли и три хиљаде).
-Обећали су ми да ће тај новац бити уплаћен за лечење неког детета, дао сам им на вољу на изаберу и проследе новац коме је потребан- напомиње Јурковић. –Фондација „Дивац“ ме је позвала и саопштила да сам добио награду, они су и преузели плакету, коју ће ми послати, а присутнима сам се захвалио преко видео и написао после на друштевној мрежи да „никакву радост нема да своје очи наслађује, док се нечије пуне сузама“.
У његовој радионици могли смо да видимо осим дечијих столица и дрвене возиће. Упитавши га коме су намењени, каже како спрема за новогодишње пакетиће за децу са Косова и Метохије.
-Кад је материјал добар потребно ми је два сата да направим столицу. Толико се сада фирми укључило и шаље ми материјал, да морам и да их зауставим, јер не могу да постигнем толико - каже Миле. –Кад год сам рекао да немам материјал, одмах су стизале палете. Помоћ сам увек имао и син Стефан ми помаже у радионици кад год је слободан. Милетов осамнаестогодишњи син Стефан жели да настави татин посао, али додаје да има још времена када ће му помагати.
И пре него што је почела прича са столицама, небројено их је направио и поклонио пријатељима и не само столице, већ и санке, љуљашке...
-Прва столица за децу отишла је у Београд породици која је више од десет година чекала на дете и тако је све кренуло и са медијима. Никада нисам могао да замислим да ће прича доћи до ових размера, мислио сам да ћу поделити 10,15, па и 100 столица. Није проблем ни што сам направио толико, него је то сад отишло на виши ниво- објашњава Милорад Јурковић. –Много људи ме прати и има поверења у мене и где год ја нађем људе којима је помоћ потребна, објавим вест и решимо све за 24 часа. Било да је реч о посебним хематолошким колицима која не могу да се купе у Србији, ми их набавимо за најкасније два дана. Из Хрватске их пошаљу, ја их дочекам на аутопуту и однесем где треба…
Како истиче ниједна столица није наплаћена и сину је оставио у аманет пошто жели да настави његов посао, да никад ниједну столицу не наплати. Миле објашњава да је покренуо своју малу акцију из једног разлога „само нека се деца рађају“.
-Кад би узео било какав новац за њих, све би пало у воду што сам радио. То нема цену- сматра столар Миле, који је и ресторанима поклањао столице које су прво желели да купе, са речима да донирају новац у вредности коју имају за болесну децу.
Његове столице сада користе бебе из целе Србије, а пошто је познат и по дијаспори, од три, две групе из Шведске које скупљају новац за децу из Србије, одредиле су Милета како сам каже да им буде „потрчко“, а пре би се могло рећи човек од речи и поверења.
-Зову ме стално и донирају пакете и помоћ и само пошаљу, па онда ја разносим људима. Сви су ми били гости, виде шта радим, али сам обичан човек и не мислим да радим ништа необично- сматра Миле. –Не постоји место у Србији у ком нисам био, кад ми објашњавају да живе у месту до неког, ја им објасним како може дотле да се дође.
Пријатељ из Власотинца му је рекао да је ипак требао да прихвати пут, али Миле каже да је годину дана имао америчку визу, па никад није пожелео да оде.
-Рекао сам пријатељу да оде до Власине, наспе флашу водом и да ми пошаље да се умијем. Каквих сам се лепота нагледао у Србији, не жудим да одем у Америку и гледам у бетон - каже Миле. –Ко је видео оно што сам ја видео, тај ће ме разумети.
Милорад Јурковић осим награде за хуманитарце године, добио је и Сретењски орден ове године.
-Што дуже радим ово, чини ми се да је све више болесне деце. Не могу да помогнем једном и да се не окренем, увек пратим породицу докле год им је помоћ потребна- каже Миле и додаје да је захвалност родитеља и дечији искрени осмех највећа награда.
Милорад Јурковић, познатији као столар Миле, каже да је писао књигу, пола Србије би се смејало, а пола плакало, кроз шта је све прошао.
-Напунимо пун комби столица, па развозимо. Остави ми жена број телефона, јави се муж. Док ја објасним ко сам ја, шта хоћу и одакле ми женин број, скандал испадне- прича кроз смех Миле. –Знали смо и да се изгубимо, не стане ГПС сигнал, ми пролазимо кроз неку шуму, онда зовемо људе и кажемо нек неко изађе из шуме и махне нам неком крпом, јер не знамо где смо. Ишли смо у једно село, пењали се на планину где је таксиста ишао испред мене да не би лутао, а други пут нам је човек рекао да се нико никада није попео до њих, данас живе у Куршумлији, нашли смо им смештај који се плаћа, јер су деца кроз шуму ишла осам километара пешке да ухвате аутобус за школу.
Маша Стакић
Пројекат „Беочинска хроника“ реализује ДВП Продукција, а суфинансира Општина Беочин. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове локалне самоуправе, која је доделила средства.
