И таман када угурају пртљаг, тежак као година, седну на своје место и одахну, појаве се црне мисли: „Шта све нисам рекао родитељима?”
Призор како будући академски грађани једни другима братски држе главу, ошинути хладним ваздухом који још више распирује пијанство, а затим настављају игру „клин се клином избија”, сигурно нису препричавали код куће.
– Наравно, нећу никад пријавити мојима да сам се толико развалио од алкохола да ми је позлило – каже Немања М., који из разумљивих разлога, као ни остали саговорници, није хтео да му се открије идентитет. – Погоди те музика, а друштво, уз повике „Је л’ сам чуо живели?”, без питања долива, па хтео – не хтео мораш да прихватиш.
Никола С., опет, никад не открива праву цену одеће коју купи, посебно мајци, како би доказао да је одговоран и да зна за мало новца наћи нешто квалитетно.
– С друге стране, пече ме савест што родитељи на себе никад толико не би потрошили – признаје.
Уместо да одлежи две недеље након што је на тренингу непажњом поломила ножни прст, Нађа М. се правила да јој није ништа како не би пропустила изласке и предстојеће такмичење.
– Гледала сам га онако натеченог и модрог сигурно два месеца. Уз снег и поледицу те године, коју сам изгурала шепајући, није ми било нимало лако – додаје. – Обично им не говорим ни с ким се тачно дружим, да не би помислили: с ким си, такав си. Гледам какав је неко према мени, а не какав живот води. Исто важи и за моје момке, јер ми се чини да одрасли траже длаку у јајету. Или су им уштогљени, или немају манире, да не помињем неамбициозност или пороке.
Речи „немам пара” за родитеље су равне мукама Малог Радојице, каже Александар Ђ., па макар спао на маргарин и паштету неће их исцедити кроз зубе пред њима.
– Пре недељу дана послали су ми пет хиљада, које су се, не знам ни сам како, истопиле. Искрен да будем, само на излазак потрошим за такси око 500 динара, за боље цигарете 400-500, а ако одем са друштвом у неки фенси клуб, где морамо да купимо флашу како бисмо седели за столом, оде између 2.000 и 5.000 – открива рачуницу.
Милици А. се више пута десило да је лагала како је положила испит у протеклом року.
– Мрзело ме је да учим, а знала сам да имам још једну прилику, за коју ћу се својски потрудити. Пошто моји живе у Оџацима, много ми је забавније да лето проведем у Новом Саду, а прича како имам много да учим увек упали – додаје.
Једну тетоважу су јој једва опростили, каже Сара М., али пошто јој се друг, који се иначе бави овим занатом, ускоро селио у иностранство, желела је да има јединствену успомену на њега.
– Добро сам промислила где ћу је ставити како је не би приметили, купујући време док им не признам. Како је оно одмицало, тако сам се више тешила оправдањем да сам све старија и да могу о томе сама да одлучујем. Вешто сам је скривала, али мајчински инстинкт је урадио своје: судбина је хтела да се мајица помери тек толико да провири црна мрљица, после чега је уследио озбиљан разговор – присећа се.
Слађана Милачић
