Трансфузија и „Торлак” морају да буду национални приоритет

- Успешно сузбијање првог таласа пандемије ковид-19 је између осталог, омогућено и предходним вишегодишњим обнављањем великог дела здравствене инфраструктуре, изградњом клиничких центара, реконструкцијом болница, домова здравља и набавком савремене опреме.
Torlak
Фото: Торлак

Међутим, стање у Институту за трансфузију крви Србије и Институту за вирусологију, вакцине и серуме”Торлак”, као стратешким установама од којих зависи функционисање целог здравственог система је забрињавајуће и захтева хитно реаговање надлежних институција. Тим пре што актуелна епидемија као и висок ризик појаве нових инфективних патогена, истичу централну улогу ове две установе у одговору на будуће здравствене изазове - каже координатор НВО “Доктори против корупције” др Драшко Карађиновић.

Подсећа да су ове установе после 2000. године, и поред вишедеценијске успешне традиције, изгубиле технолошки корак и ушле у спиралу убрзаног урушавања производних капацитета. Покушаји обнављања производње протеклих година, и поред више донација из ЕУ и Светске здравствене организације, као и наменских кредита Европске инвестиционе банке и Светске банке нису дали задовољавајуће резултате.


Обнова могућа за две године

- Обнављање производних капацитета по стандардима добре произвођачке праксе у ове две кључне карике здравствене инфраструктуре, треба да представља инвестициони приоритет не само секторске, здравствене, већ и државне политике. Обнављање капацитета је могуће постићи у року од 18 до 24 месеца, а тај период довољан је да се врате, односно активирају искусни стручни кадрови и едукују млађи за савремене биотехнолошке производне процесе, као и да се набави опрема. Код Института за трансфузију крви цена технологије за прераду крви је једнака годишњем износу који држава даје за увоз лекова из плазме из иностранства па је финансијска уштеда очита. Уз реално сагледавање технолошких ограничења, позитиван ефекат може да се очекује и код Института „Торлак”. Тај период је довољан и да се реорганизује и стимулише домаће добровољно давалаштво крви, чиме би се добиле сировинске компоненте из познатог извора и тиме остварило начело сигурне крви - сматра др Карађиновић.


- Институт за трансфузију крви Србије никада се није опоравио од погрешне реформе која је својевремено негативно оцењена и од Одбора за здравље Скупштине Србије. Производња крвних деривата (албумини, имуноглобулини, итд) из крви домаћих добровољних давалаца супституисана је увозом деривата крви непознатог порекла у годишњој вредности од више десетина милиона евра. Функционисање трансфузиолошке службе је праћено финансијском дубиозом, бројним аферама и уништавањем, упркос високе глобалне тражње, десетина тона драгоцене крвне плазме домаћих даваоца услед смањивања прерађивачких капацитета.  Истовремено, апсурд уништавања плазме је праћен хроничним недостатком крви. Последњи покушај унапређења производње Института из 2015. године није дао резултат пошто је, по свој прилици, комерцијални интерес поново потиснуо јавни - оцењује др Карађиновић.

Према његовим речима, Институт за вирусологију, вакцине и серуме”Торлак” имао је сличну судбину у овом периоду. Почетком века, “Торлак” је био међу значајним произвођачима серума и вакцина. Тако је 1999. и 2000. године “Торлак” имао извоз од по девет милиона долара на годишњем нивоу за Индију, Ирак и друге земље.

- Међутим, између 2000. и 2003. гаси се производња интерферона, који је био регистрован лек, гаси се производња имуностимулатора торала, превалура, полифламина, бе-се-же који се користио у лечењу карцинома бешике, антибиограм таблета, вакцине против грипа, оралне вакцине против дечије парализе и других дијагностичких препарата. Напомињемо да се данас многи од ових производа увозе по вишеструко већој цени - истакао је др Карађиновић.

Криза доступности специфичних лекова у актуелној пандемији јасно показује колико би некадашња а данас дефицитарна производња, на пример хиперимуног гамаглобулина или хуманог интерферона, била драгоцена у лечењу хиљаде оболелих од вируса SARS-CoV-2 у Србији, али и шире у региону.

Постизање оптималне функције ова два Института омогућило би супституцију великог дела увоза уз истовремено лидерско позиционирање у региону с обзиром да у окружењу више нема установа са сличним производним програмом. Карађиновић наглашава да је предуслов успешног рестарта ових установа доминација државног интереса над трговачким и увозничким, те јавног интереса над приватним што у последњим деценијама није био случај.

- Господине председниче, одлучна реакција државе на нову глобалну политичку, економску и здравствену реалност изазвану пандемијом ковид-19, по нашем дубоком уверењу, мора укључити и хитно обнављање и унапређење превентивних и куративних програма Института за трансфузију крви Србије и Института за вирусологију, вакцине и серуме”Торлак”. У данашњем свету пуном неизвесности, ови Институти као домаћи произвођачи могу постати гарант доступности и самодовољности виталних медицинских производа и тиме битно ојачати здравствену безбедност грађана Србије - закључује др Карађиновић.

Љ. Петровић

EUR/RSD 117.5799
Најновије вести