Новосађанка Ивана Пејак (20) позната је управо по бављењу фотографијом јер је, још као средњошколка ушла у финале такмичења „Sony World Photography Awards” са својим „едитованим” аутопортретом, да би касније, односно прошле године, постигла још један успех - када ју је „Адобе Рисинг Старс” пронашао на Инстаграму и одлучио да промовише њен рад на свом Lightroom профилу. Иако је фотографија њена највећа љубав и најслађа необавезна обавеза, тренутно је студенткиња друге године на одсеку за модул камере (кинематографију) на Академији уметности у Новом Саду.
- Ово сам више пута испричала па ми је смешно, ко да сам научила напамет - почиње Ивана своју причу о томе како је уопште заволела фотографију. - Кад сам била млађа кренула сам да фоткам неким кућним апаратом у кући, око куће. Кренула сам да истражујем. То је било у основној школи, а у средњој сам почела да зовем неке другарице да идемо да фоткамо по шумама у неким занимљивим хаљинама. У слободно време сам се бавила фото-манипулацијом, односно обрадом фотографија. Правила сам Нови Сад под водом, а онда сам почела да се бавим портретном фотографијом и обрадом. Она је почела средња школа и сва остала интересовања, да их не спомињем сад која су...
Немој, после ћу те питати за њих.
- Аха, ок. Онда је дошло време да упишем факултет. Шта ћу, како ћу... Знала сам да сам желела Академију. Прво сам хтела графички дизајн, а фотографијом бих се бавила поред тога.
Како је, онда, дошло до тога да упишеш камеру?
- Пошто сам хтела да упишем фотографију, ишла сам и на цртање и спремала се. Онда сам упознала једну девојку која је исто хтела да студира фотографију али је уписала камеру и схватила да је то боље. Кренула сам да истражујем шта је камера и видим да је има код нас и ја сам почела да се спремам две-три недеље пред пријемни. Супер ми је, баш сам задовољна и драго ми је. Фотографија је свакако ту, она и камера нису одвојене.
Филм је збир фотографија...
- Јесте, да. У суштини, сад се само развијам на неки други начин.
На који начин? Развијаш се као филм...?
- Хе, хе, хе,... Више размишљам драматуршки, али и о другим стварима о којима нисам раније. Поента на филму је што је тимски рад јако важан.
Да ли ти је боље да радиш у тиму или ти је лакше да будеш индивидуалац као с фотографијом?
- Е, па то ми је јако тешко пало, па сам схватила да сам упала у филм где се очекује тимски рад. Ти си у фотографији и редитељ, едитор, камера и све, а овде си део некаквог ланца. Јесте ми то тешко пало, али сам прихватила. Буде ми баш лепо на тим снимањима и то ме чини срећном.
Када причамо о твојим почецима у фотографији, стекла сам утисак да је све кренуло мање-више необавезно, ради експериментисања...
- Да, фотографијом сам се увек бавила необавезно, зато мислим да ме најдуже и држи. Најспонтаније је дошло, најспонтаније се тиме бавим и највише ми лежи. Као и та фотографија с којом сам ушла у финале такмичења „Sony World Photography Awards”, исто је настала спонтано. Једно јутро сам се пробудила, имала неку идеју, радила аутопортрет, стала поред прозора и фоткала се.
Колико те је то подстакло да, иако се необавезно бавиш фотографијом, не одустајеш?
- То ме, чак, подстиче да више радим на своју руку јер осећам да ће тако увек да испадне боље.
Ок. А сад можемо да причамо и о другим твојим интересовањима. Глума, плес, скејт...
- Па, глума... Глумила сам у средњој школи што је трајало кратко али је било веома лепо. Плесом се бавим откад знам за себе јер су моји родитељи плесачи, па сам уз њих научила основе. Возим лонгборд, од скоро, од пре, можда, две године. Возим само лети и нисам неки маг. Хе, хе, хе,...
Како је, уопште, дошло до тога да станеш на даску?
- Немојмо о томе! Била сам с неким момком који је возио скејт... Нешто ме је учио, било ми је занимљиво. Онда сам схватила да постоји лонгборд, нашла неки полован, он је ишао са мном да види да ли ваља... Ово немој писати, молим те.
Зашто? Ово је јако занимљиво...
- Ово је најзанимљивије! Ха, ха, ха,...
Коначно женска прича!
- Јаој! И, ништа, онда смо раскинули, а ја сам наставила да возим...
И са лонгбордом си направила својеврстан пројекат у Словенији, ако се добро сећам...
- Да, али то није био пројекат, више је било онако успут. Прошле године сам ишла са другарицом у Љубљану на Фестивал кратког филма и носила сам апарат. Отишле смо, ја сам снимала све успут, па шта испадне... Кад смо се вратиле, дуго нисам гледала тај материјал, али кад сам измонтирала, испало је супер.
’Ајде још мало женских прича... Како те мушкарци доживљавају на дасци?
- Ха, ха, ха,... Доста људи ме гледа кад пролазим кроз град. Један момак, кад смо се упознали, ми је рекао: „О, кад сам те видео на скејту - вау!” Многима је занимљива та дугачка даска. А и брза је, не треба ти много да се заукаш. И ја се исто окрећем кад неко прође.
То ти је сад професионална деформација. Какви су ти планови за будућност? Ево, сад ћеш отићи на Хаваје преко Њорк&Травела, ко зна шта се тамо може десити...
- Па, да... Делим живот на „пре” и „после” Хаваја. После планирам, кад се вратим, да наставим са студијама. (Ово, ако ме чују из амбасаде, да знају да се враћам.) Да почнем да снимам више својих филмова, да одем на мастер у иностранство. Тако нешто... Видећемо. Можда се и удам на Хавајима.
Али то не смеју да чују из амбасаде...
- Да, да... Ето, то је то. Надам се да је ок било.
Леа Радловчки
