Од свих такмичара, била је једина жена, једина студенткиња, једина из Србије и једина која није шеф кухиње. И све то је није спречило да очара жири, припреми им најбољи потаж од шаргарепе, остави добар утисак, постигне завидне резултате и с правом почне да размишља о неком свом ресторанчићу у будућности.
Како би стекла право да учествује на ИККЕР-у, морала је пре тога да постигне одређене резултате како би је неко, уопште, позвао да оде у Макарску. Прошлогодишње злато у категорији “Професионалац” у Будви обезбедило јој је учешће на такмичњу у Хрватској.
Будва ми је била прво такмичење, тако да нисам очекивала ни бронзу, а камоли злато и позив за ИККЕР, каже насмејана Ана, родом из Петровца на Млави.
На ИККЕР-у си имала задатак да нешто скуваш?
Да. Добили смо задатке од чега треба да нам се састоји чорба или потаж, предјело и главно јело. Припремали смо се мало за то и испало је да сам ја успела да потрефим укусе судија.
Тамо су сви били шефови кухиња, а ја сам била и једина жена, једини студент. Чак је био и један дечко из Црне Горе, млађи од мене, а шеф кухиње. Ишла сам тамо да учим.
Нисам имала никаква очекивања. Желела сам да стекнем ново искуство и упознам људе који ће ме једног дана научити нечему. Заиста сам доста научила тамо.
Али је испало - одох, учих, победих...
То је мото мог професора, само без победе... Треба да одемо, стекнемо искуство, упознамо занимљиве људе, а шта буде - биће. Сви смо се изненадили мојој победи.
Како је изгледала та процедура припреме јела? Колико је било треме, страха да ти нешто не загори...?
Треме је било доста, чак и током припреме кад сам само писала јеловник. Ја сам имала трему и кад сам радила генералну пробу! А тамо...
Углавном имам огромну трему док не кренем да радим. Кад почнем да кувам, не размишљам ни о коме и ни о чему.
Онда упаднеш у неки свој кулинарски универзум?
Да. До тада нисам ни спавала како треба. Чим сам кренула да радим, нема треме. Размишљала сам само о храни, не о судијама, не о оценама...
На који начин размишаш о храни?
Ох, то је занимљиво питање... Од малена волим да кувам, мајка ми је била куварица. Просто, то је једина ствар која ме опусти и не размишљам ни о чему осим о склапању укуса.
Не у смислу да ли ће ми успети. Највећа похвала тамо ми је била када су ми рекли да се види с којом количином љубави спремам храну, што је мене издвојило од девет мушкараца.
Да ли је, онда, љубав твој тајни састојак?
Увек! Дефинитивно. Иначе не би имали објашњење за успехе... Волим да кажем да не кувам комерцијално, тако да, увек је љубав тајни састојак у мојој храни.
Шта највише волиш да спремаш за своју душу?
Пасте.
Колико те испробавање хране током кувања засити, или си гурман у сваком могућем смислу?
Научно је доказано да је, ономе ко кува храну она и мање укусна, него ономе ко је једе. Али ја јесам гурман, мада пре хедониста. Мени је највеће задовољство да кувам за друге, макар и ја не била за тим столом.
Како директор нашег департмана каже, гастрономија је индустрија среће. Не постоји ни једна друга наука која толико људе чини срећном, као храна.
Хоћеш да кажеш да је храна наука?
Па, може се рећи. Имамо молекуларну гастрономију која спада у науку. Мада, ја више волим тај традиционални приступ, што ми је био и рецепт за успех сада. Сви покушавају да уводе намирнице новијег доба и праве помодарску кухињу...
То је као оно кад има и дима, вештачке магле и слично?
Да, па преливање сипиним мастилом... Победник овог такмичења и ја смо једини који нисмо користили ништа више од ножева и блендера.
Сви остали су доносили справе које коштају и до хиљаду евра.
Иако не волиш модернистичке приступе, колико волиш да експериментишеш у кувању?
Ух, волим! Увек гледам да, кад имам времена и простора, пробам нешто ново, неку нову кухињу. Изаберем неку земљу и нађем занимљив рецепт.
Волим да спајам слатко и слано, а многи то не воле. Ја волим такав приступ храни. Доста спремам традиционално, али увек се може сложити тако да јело буде лепо и финије него што су пре изгледала та јела.
Које ти је омиљено традиционално јело?
Сарма! Мислим да сам у животу јела само мајкину сарму и она је, дефинитивно, најбоља на свету.
Колико често куваш?
У Новом Саду и не толико, највише код куће. Некако ми је најдраже у мојој кухињи где сам и научила да кувам. Одем једном или двапут месечно.
Овде немам добар шпорет, али понекад кувам и за друштво.
Иако је, како Ана Милошевић каже, на ИКЕЕР-у све кренуло по злу, јело је припремала више према осећају него рецепту. Ипак, како бисте се и ви опробали у прављењу овог потажа, у наставку вам објашњава начин припреме тог јела.
Састојци који су неопходни за припрему потажа су: 400 г шаргарепе, 40 г црног лука, 80 г путера, гранчица мајчине душице, со, 200 г пилећег белог меса, 30 мл неутралне павлаке, листови першуна и 2 беланца.
Шаргарепу исећи на ситније комаде и пропржити на путеру са луком и мајчином душицом. Када се продинста, налити водом и кувати док се шаргарепа не скува.
Пилеће месо испасирати у блендеру са неутралном павлаком и беланцима. Блендирати док маса не буде глатка, а потом је зачинити.
Развити провидну фолију и намазати је мусем од пилећег меса, ставити листове першуна и полако увити као ролат, али да фолија не иде унутар смесе. Потом завезати крајеве и ставити да се кува 15 минута.
Шаргарепу ставити у блендер и пасирати. Потаж мора бити мало гушћи. Када се пилетина скува, треба је исећи на колутове и сервирати.
Какви су ти планови за будућност?
За почетак бих волела да нађем неки добар ресторан у којем ћу моћи доста да научим. Ја немам искуства. Само сам радила студентске праксе.
Волела бих да одем на неко место где ћу моћи доста да научим и где ће кувари бити довољно отворени да ме науче. А после бих волела да отворим нешто своје, нешто мало, породично. Место са душом.
Како си генерално задовољна ПМФ-ом и оним што нуди у области гастрономије?
Што се тиче гастрономије, рекла бих да сам задовољна и предметима и професорима. Толико су невероватни и излазе нам у сусрет. Већину што знам о кухињи, од њих сам научила.
Зато сам и најсрећнија што сам то уписала. Захвалила бих се свом професору вештина Горану Радивојевићу, професорици Бојани Калењук и, жао ми је што нисам имала прилику да се захвалим шефици кухиње ресторана “Аласка барка” Јасмини Милојевић јер је, нажалост, преминула дан након мог такмичења.
А велику помоћ и савет сам добијала од ње! Волела бих да код тако неког шефа радим. Да није било њих троје, вероватно се не бих тако добро у кратком року спремила за такмичење ИККЕР.
Будући да си једина девојка на такмичењу, колико је то оправдало савремени стереотим да се данас кувањем највише баве мушкарци?
Моје мишљење је да су мушкарци бољи кувари јер имају више времена за то. Жена ће се пре посветити породици и одустаће од каријере, а мали број жена успева да се организује да јури и каријеру и има породицу.
Мушкарци имају више времена и, како је једна новинарка рекла, мушкарци су вечита деца и увек се играју.
А кување је као играње...
Па, на неки начин то је или хоби или посао. Али ја мислим да је више од посла. Кад волиш нешто, то је начин живота.
Након овог такмичења, да ли си имала већ неке позиве и понуде за посао?
Не очекујем ништа, јер ја не умем да се нудим. На неки начин ме је неколико њих препознало и добила сам већ неке понуде за Хрватску.
И, да ли би отишла тамо да радиш?
Да, дефинитивно. Одувек ми је била жеља да посетим Макарску. Уопште није било предрасуда, национализма, осетила сам се као код куће. Људи су невероватни, као и њихова енергија, гостољубивост, баш су ме одушевили.
Леа Радловачки
