Представу је припремила по истоименом тексту Веселина Гатала и до сада одиграла више пута. И иако је њен предстојећи наступ идеалан повод за данашњи интервју, разговор са овом самосталном драмском уметницом је много више од пуке најаве догађаја. Наиме, Јелена је завршила Зрењанинску гимназију, ишла је годинама на часове глуме у Народном позоришту „Тоша Јовановић”, да би уписала Академију уметности у Београду на класи професорке Мирјане Карановић. Данас је хонорарни сарадник поменутог зрењанинског позоришта, а ради на релацији Београд - Зрењанин - помало Босна јер, како каже, посла нема.
- Погрешила сам са плакатом - одговор је наше саговорице на питање зашто је монодрама предвиђена за особе старије од 12 година, док постер изгледа као да је и за млађе. - То је била моја идеја да плакат изгледа тако, да одаје неку наду, да буде двосмислен, некако безбрижан. Тај псећи живот на крају ипак испадне безбрижнији од људског и чини ми се да сам погрешила. Ја сам инсистирала да све буде баш тако и изгледа да одаје погрешан утисак јер ми се дешава да на представу дође много мале деце, дођу људи и траже карту за цртани... Тако да још увек немам неку паметну идеју чиме бих га заменила...
Па, собом... Мислим, ти у свом костиму Салватореа...
- Да, и то ми је једна од опција, али се још увек нисам одважила да променим плакат... Треба ми мало храбрости. Иначе, ја сам тај текст упознала кад сам имала 11-12 година и не знам зашто деца не би могла да га гледају. Просто, ограничење од 12 година је због дужине трајања представе, сат и десет минута, па млађа публика нема баш концентрацију да толико дуго издржи. Нема никаквих вулгарности, страхота, ружних речи... Просто, Салваторе прича свој живот.
Какав је то његов живот и да ли си ти, као ауторка монодраме, свој живот успела да пронађеш у његовој причи, да се с њим, можда, поистоветиш?
- Прилично сам се трудила. Прво, Салваторе је толико животан и прича из своје визуре неке ствари на које смо ми људи потпуно заборавили. У моменту кад сам почела да га радим, коначно сам стасала и баш достигла ту зрелост да могу да га разумем и налепим на себе, али и себе на њега.
Шта ти је био највећи изазов у томе?
Некако, стајао ми је тај текст у некој фиоци, али је био изазов рећи себи: „Данас крећем, данас је тај дан кад почињем да се бавим тиме!” Најтежа ствар је дефинитивно била та да се одважим и кренем, да више не седим код куће, него да правим сама свој посао јер не могу више да чекам.
Зар није то правило по ком функционише свет глуме? А и глума је ризик сама по себи.
- Јесте, превелик је ризик, ништа ти није загарантовано. И оцене које си добио на фалкултету ништа ти не гарантују, факултет који си завршио ти ништа не гарантује... Нас, некако, сви гледају и третирају по изгледу, како им визуелно одговарамо, нико се ту не петља с нашим могућностима и нема времена да се бави емоцијама и онда, кад видиш да то не функционише, или пређеш у нешто друго или засучеш рукаве и урадиш нешто за себе. “Салваторе” није лака комедија која може да се прода и то је текст од ког ја нећу моћи да живим, једем, купим стан, ауто... То је нешто што ће мене, као глумицу, емотивно испунити јер је то простор на ком могу да покажем и кажем шта и колико могу.
Шта је, онда, најважније што си од Салватореа научила?
- Да не можеш да утичеш на све ствари у животу и да не треба да се нервираш јер не знаш шта те чека иза ћошка. Не можеш да кажеш да ћеш да урадиш то и то. Шта знаш, деси се корона, па не можеш да урадиш. Деси се нешто друго, па мора да се деси стагнација...
Колико ти сад, као самостални драмски уметник који живи на релацији Београд - Зрењанин - помало Босна јер посла нема, имаш оптерећење и страх шта те чека иза ћошка? Имаш ли представу колико је тај ћошак, пре свега, близу или далеко?
- Велика је тренутно моја срећа што нико други не зависи од мене. Немам породицу, децу за коју треба да зарадим хлеб и млеко, тако да се још увек понашам као неки студент и живим радећи ствари које су са стране, које нису повезане са глумом, али сам одлучила да, ако ћу се бавити глумом, онда нећу да радим неке глупости већ ствари које ме испуњавају и за које могу да кажем да је квалитетна ствар и да ћу за то нешто да се дам.
А најмање је исплативо...
- Наравно, наравно, јер увек траба да ти буде част што си позван да радиш на том пројекту! Али, ваљда ће то неко негде видети и желим да верујем да моје време тек долази.
Да ли постоји нека граница до које ћеш ићи, односно до ког тренутка ћеш чекати то своје време?
- Вероватно та граница долази с годинама, породицом... Бавим се угоститељством и од тога живим на неки начин и докле год то могу, односно докле год могу себи да приуштим да “кампујем” повремено на разним пословима, то ми је океј. Али оног момента кад неко мало биће буде зависило од мене, мораћу да прогутам неке кнедле.
У складу са свим тим, како коментаришеш драмску сцену у Србији? Постоје ли неки рецепт за успех? Можда га и знаш, али имаш одбојност да га употребиш...
- Да, некако нисам учена тако. Изгледа да смо нека генерација која је васпитана да ћемо напорним радом, учењем и поштењем добити заслужено, то што желимо, а то се у пракси не показује. Некако, и тај Салваторе је био кућни пас који је волео свог газду, био ту за њега, али му се живот, за који је одгајан, није десио. И он је успео да се прилагоди, па и ја покушавам да се прилагодим. Увек постоји нека доза наде и чекања, али не знам до кад ће то да ме држи.
Да ли је, у целој тој ситуацији, кључно прилагођавање или бити неко ко ће мењати ствари?
- Лакше је увек прилагођавати се, али то није решење. Океј је покушати променити ствари па погрешити, једном, двапут... Некако си достојан себе.
Будући да си глумила у филму „Поред мене”, која је разлика бити на сцени на даскама и кад си на сету окружена не само рефлекторима, већ и камерама?
- Ух, није било рефлектора, све је било рађено под редовним неонским светлима, зато је тај ефекат пригушености. То је мој први дугометражни филм и настао је као студентска вежба јер је наша професорка Мирјана Карановић одлучила да њени студенти морају да добију неко парче њеног телевизијског знања. На трећој години је довела новог асистента Стевана Филиповића, који је радио филмове „Шишање” и „Шејтанов ратник”, и наредне године смо имали задатак да урадимо с њим неки креативан процес у оквиру ког бисмо се опробали пред камером и научили нешто ново. Пошто је Стеван врло уско везан за тематику школовања, било је - шта нас 13-14 на класи можемо да радимо, а да смо генерацијски исти. Па - школа, наравно. Сви смо у том тренутку изгледали као бебице (неки и данас изгледамо бебасто), тако да смо могли да прођемо као средњошколци. Почели смо да радимо вежбе кроз које смо сами креирали ликове, дошли до неког синопсиса који се Стевану свидео и предложио га свом продуценту, и то је прерасло у велики пројекат и велики филм, чега ми у том моменту уопште нисмо били свесни. Најдрагоценија ствар је била та што смо сви били са класе, четири године смо били заједно, осећали смо се као породица. Драг ми је тај филм, јер је екипа породична, као неки „Стеван и синови” моменат. Искрен је и то му је највећа драгоценост.
Леа Радловачки
