Своју каријеру у нашем листу започела је у градској редакцији, а потом је таленат показала пишући текстове о готово свим војвођанским селима „са именом и презименом”, „необичним називом”, те о оним „кроз која се не пролази”. У свом раду бавила се најчешће друштвеним темама, а није заобишла ни оне које се тичу младих. Стога је пре неколико година покренула омладинску страну „Твој лист”, која је данас пред читаоцима „Дневника” 200. пут.
Тим поводом, али и још неким, уместо Леиних саговорника, на овој страници данас се нашла управо уредница ове јединствене рубрике. Омладинску страну Леа је покренула, како каже, не би ли дала простор младима, нарочито онима којих нема у другим медијима, а који заслужују да се чује и њихов глас.
– Свесна сам и да је наша читалачка публика махом старија, па сам желела да је подмладим, да тако кажем, односно да нам осигурам читаоце како не бисмо морали да стрепимо колико ћемо још постојати. Колико сам успела у свему томе, показаће време. Овај дугогодишњи рад има бенефите на које нисам рачунала. На пример, пре неколико година сам радила интервју са једном матуранткињом Средње медицинске школе, која је освојила златну медаљу на светском такмичењу младих научника, и питала сам је какви су јој планови за будућност. Рекла је како би волела да се упише на Биолошки факултет у Београду, а онда јој је, неколико дана након објављеног текста, стигао мејл од декана у ком јој честита на награди и жели добродошлицу управо на Биолошком факултету. Било је још ситуација, нарочито када су се неки млади пробили јер се за њих сазнало управо из „Дневника” – прича нам на почетку интервјуа Леа Радловачки.
Колико је изазовно допрети до младих као медијске публике?
– Врло. Мислим да си тога и сам свестан. Колико год да се генерацијски уклапамо у оквире младих, ипак мислим да су њихова интересовања другачија од наших. Мени је циљ да у овим интервјуима млади кажу све што им лежи на срцу, док, с друге стране, читаоцима пажњу држе краће и хиперактивне форме. То је мој утисак, али чињеница је да се не можемо свима прилагодити и да је, ако се ја питам, најбитније да моји саговорници буду задовољни.
Будући да си се у свом раду бавила различитим темама – најчешће друштвеним, а раније врло често и активистичким, колико су те оне промениле и обликовале?
– Мислим да су само потврдиле и учврстиле то што јесам цео живот. Управо такав рад дао ми је прилику да схватим колико и шта заиста могу. Бављење новинарством генерално ми је омогућило да каналишем све оно што ми смета, али и све оно што ме занима и што волим.
Други пут си, за врло кратко време, добила награду „Дневника”. Колико ти значе та признања и да ли су добар подстрек за даљи рад и напредовање?
– Свакако да јесу. Јер свака критика, нарочито ако је позитивна, даје ветар у леђа и говори ми: „Само тако настави!” Иако сам свесна да свој посао радим предано и ваљано, те да заслужујем да се то цени, никад нисам очекивала да ће све то заиста бити примећено и награђено. Зато сам, пре свега, захвална колегама које су ми било када и на било који начин пружиле подршку, а нарочито уредницима који су ми од почетка давали простор, потребан да испољим све оно што желим док сам у „Дневнику”.
Недавно си постала уредница редакције „Новосадска хроника” и тиме постала најмлађа уредница нашег листа. Колико је тешко остварити ауторитет међу старијим колегама?
– Тамо где су међуљудски односи од старта квалитетни и колегијални, нема потребе за остваривањем ауторитета. Макар не оног формалног. А тамо где не ферцера све како треба, јесте мало повуци-потегни. Али то су све изазови с којима се треба сусретати и борити, јер је и то начин да градимо и јачамо себе, али и редакцију у којој радимо. На крају крајева, више волим да мислим како смо и даље сви равноправне колеге, него како сам ја сад надређена која маше кажипрстом и даје задатке. Тако не би било ни квалитета, ни успеха.
Како из твог угла данас треба да изгледају странице ове редакције, којим ћете се темама бавити у будућности?
– Стране које су шарене и пуне животних прича за мене су пун погодак. Ко помно прати „Новосадску хронику”, могао је приметити да она већ тако изгледа. Наравно, тек смо на почетку промена и надам се да ће све моје идеје (којих имам мали милион, наравно) заживети у неком тренутку и да ће све функционисати како треба.
Како си замишљала своју новинарску каријеру током студирања и колико се твоји снови и амбиције поклапају са оним што си досад остварила?
– Искрено, нисам ништа замишљала, јер првенствено нисам каријериста, али јесам имала жељу да радим у „Дневнику”. Макар и кувала кафу, куповала доручак уредницима, али да сам у „Дневнику”. А што се тиче снова и амбиција, ништа досад нисам остварила у животу, осим што сам се истетовирала и што имам најдивнијег пса који се зове Тубиша.
Често у својим текстовима пишеш о свом кућном љубимцу Тубиши. Како он „подноси” твоје унапређење с обзиром на то да сада мораш много више времена да проводиш у редакцији? :)
– Имам луду срећу јер је мој Тубиша ленчугица која је у стању да преспава цео дан. С друге стране, поклопило се и то да раније пада мрак откако сам ја дуже у редакцији, што иде наруку и мени и мојој „јубавици”. Предиван је, немам никаквих проблема с њим, кад се вратим кући, све изгледа како сам и оставила, чак и његова зделица с водом. Само она с храном буде празна.
Када би имала неограничена средства у „Дневнику”, како би их усмерила и да ли би покренула неки серијал текстова или тема у домену истраживачког новинарства, који би, можда, спојио сва твоја професионална интересовања?
– Ох, да! Надам се да си гледао филм „Под лупом”, то јест „Spotlight”. Да тако нешто постоји и код нас, мојој срећи не би било краја.
В. Бијелић
