У пецање се заљубила још као дете кад је први пут забацила удицу на локалном језеру Шљункара. Тренутно студира ветеринарску медицину у Београду, због чега ретко иде на пецање, свега два-три пута месечно, али је то не спречава да буде најуспешнија у спорту којим се бави.
- Први пут сам отишла на пецање кад ми је било шест година, сасвим случајно, тата ме је одвео. Кад сам онако мала видела велику рибу, бабушку, од тад сам и кренула с овим, фасцинирало ме је. Волим да проводим време у природи, не ометају ме телефон, рачунар, мир је, тишина.
Колико често идеш на пецање и да ли постоји нека локација која ти највише прија?
- Раније сам ишла доста често, а сад због обавеза око факултета идем барем два-три пута месечно одем. Највише волим да идем на језеро Краљевац, што је неких десет километара од Ковина. Тамо је стаза стварно супер, пребогато је рибом, може свашта да се ухвати и то ми је најомиљеније.
Имаш ли своје место или сваки пут мењаш?
- Често пецамо на истим позицијама, али ако неко дође пре нас, где год да станемо, ми ћемо да ухватимо рибу.
Која је тајна успешног хватања рибе?
- Прво треба имати квалитетну опрему, друго сам одабир прибора и хране и мамаца, треба доста знања и искуства да би се остварио добар улов. Небитно је да ли је у питању такмичење или слободно пецање, али морају све те коцкице да се поклопе да би био добар улов.
Каква је то опрема и храна која је неопходна за успешно пецање?
- Опрема, ту је у питању штек техника, то је штап од 11 и по метара, јер је толико и дозвољено за моју категорију, а иначе достиже и до 13 метара. Има посебан прибор: ролер, држачи, столица... Све је модификовано за ту категорију пецања.
То је све за дисциплину „Пловак”, је л’ тако?
- Да, да. Тако да, и опрема је, што се тиче тога, скупа, гломазна. А што се тиче хране, користимо разне произвођаче, зависи која риба је у питању, каква је вода, јер свака храна је специфична и треба одређена концентрација, колико чега иде, са чиме... Једноставно, треба знати како направити храну.
Па, рибе су баш постале размажене...
- Могу признати да јесу.
Нема више да ставиш мало хлеба на удицу и она се сама ’вата.
- Нема, нажалост. Тога нема већ сигурно десетак година. Сад у најситније детаље мора да се води рачуна и што се тиче самог прибора, јер мора да буде доста фин и намењен баш за ту врсту рибе, такође и храна, некад чак и мамац, да ли је крупан, ситан, комбинанција два-три мамца... Све зависи од временских услова, водостаја, температуре воде, има доста фактора који утичу.
Врло рационално приступаш пецању и анализи свега. Више сам очекивала да ћеш рећи да је за успешно пецање потребно пре свега стрпљење...
- Па, и јесте, јер у овом спорту не треба журити. Мора риба да се ухвати у правом моменту, јер ако се повуче прерано или прекасно, мале су шансе за улов. Али, свакако да треба бити стрпљив.
Колико је пецање заступљено међу женама? Имам утисак да се оне више успутно баве тиме...
- Заправо, ова категорија је доста била актуелна ранијих година, било је више такмичарки, међутим, ја кад сам дошла, било нас је свега петнаестак, а из године у годину и није толико интересовање. Али, има такмичарки које су старије од мене, искусније и стварно су добре.
Шта мислиш да је утицало на то да се број жена смањи у овом спорту?
- На неки начин, за бављење овим спортом потребна је и морална и финансијска подршка. Такође, опрема није ни баш лака за пренос, па је и ту потребна помоћ, потребно је издвојити и време за такмичење, треба и тренирати, што је такође околност која спречава жене да се баве пецањем, бар што се тиче ове категорије...
Како вас посматрају мушкарци?
- Из личног искуства, будући да ја пецам и обична такмичења и купове, чуде се сви. Једноставно, фасцинирани су да се млада женска особа бави овим спортом, а приде има резултате.
Јеси ли осетила неке предрасуде и мањак подршке?
- Не, никад.
Колико има жена у вашем клубу?
- За сада сам само ја ту, а имамо око 120 чланова, како младих, тако и старијих. Покушавамо младе да заинтересујемо за овај спорт, али није баш толико заинтересованост као ранијих година, где смо на једном такмичењу имали и више од стотину деце. Сад је тај број баш смањен. Због чега је то тако, нисам баш сигурна.
Јужни Банат је познат по лепој природи и води, где је најквалитетнији и најбољи улов, а с друге стране, која вода је најлепша за опуштање и уживање?
- Генерално, нема где нисам била, али што се тиче и саме природе и улова у овом нашем подручју најлепше ми је језеро Краљевац које сам навела. Кад год да се оде, увек има рибе, и крупне и ситне, разних врста, домаћини су супер, стаза је сређена. Тако да, та вода ми је најбоља.
Ти си трећи пут освојила титулу првака Србије у дисциплини „Пловак”. Колико ти значе та признања и да ли постоје још нека која би навела?
- Као и у сваком спорту, спортистима значи било какво место, нарочито прво, и свакако да ћу се трудити и у наредном периоду да одржим овај статус. Што се тиче других одличја, 2015. сам први пут ступила у овај спорт, што се тиче озбиљнијег пецања, и тад сам освојила треће место у категорији кадета, 2017. сам остварила треће место у категорији дама, 2018. сам била друга у држави и од 2020. па до данас сам трипут била првак државе.
Који су ти, онда, планови за даље? Хоћеш ли учествовати на неком међународном такмичењу?
- Могу да кажем да се следеће године спрема светско првенство које ће се одржавати код нас у Апатину и надамо се неком од светског одличја, како у појединачној, так и у екипној конкуренцији.
Да ли је та љубав према пецању изродила и љубав и жељу према ветерини?
- Да, могу рећи. Јер, одувек сам волела животиње и овај спорт је везан за ту област. Ето, то ме је привукло.
Који су ти онда планови, чиме би се бавила као ветеринар?
- Генерално, за сада је далеко да о томе причам, али била бих ветеринар опште праксе, а можда ћу се касније у току студија определити за неку специјализацију, за неку дређену област, али то ћемо још видети.
На који начин можемо мотивисати младе да се опробају у пецању и да тај спорт не доживљавају као нешто досадно, у чему мораш да седиш и чекаш да се нешто деси?
- Ако дете нешто не интересује, не треба га терати, али ако постоји нека шанса да га занима било шта у вези са пецањем, треба га подстаћи и давати му подршку. Много је боље провести време у природи него по цео дан за телефоном и рачунаром, здравије је, а и свежији је ваздух.
Леа Радловачки
Пројекат „Ковин објективно” реализује „ДВП Дигитал” а суфинансира Општина Ковин. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.
