Одлучивши да споји оно што воли и оно што је научила студирајући на ФТН-у инжењерски менаyмент, квалитет и логистику, сада прави мале еко-системе у стакленим куглама, али и у дрвеним рамовима. Њени аранжмани су дуговечнији у односу на оне из цвећара, а свакако да су уникатнији и јединственији јер их, за сада, осим ње нико ни не прави.
- Гледам да то што сам научила на факултету применим на ово - каже Марина.
И, како си почела да се бавиш „природом у стаклу”?
- „Пинтерест” је, заправо, крив за то јер сам много година раније пратила тако те разне ствари и аранжмане. Мене је то одушевљавало и онда сам, пре пет година, направила поклон у једном великом тераријуму, данима сам га радила јер нисам знала шта и како, а желела сам да све буде детаљно и пажљиво. Онда ми је прошле године опет требао поклон, за сестру, хтела сам да буде нешто занимљиво, другачије и сетим се тераријума. Тад је дошло до више људи и сви су говорили како је лепо, зашто ја то не бих продавала, они би купили за овог, за оног... Реко’, ’ајде стварно. Онда ми је то било успут, док сам студирала, као додатни извор прихода. Али, тад се нисам ништа специјално бавила тиме и та прошла година ми је била - мало радим, мало не, мало сам ту, мало нисам... И онда сам ове године, посебно сад у карантину, схватила да се овоме заиста мораш посветити и добила сам посебну мотивацију и жељу. Карантин сам максимално искористила за разне експерименте, претворила сам целу кућу у једну лабораторију. Тако да, после тога сам озбиљније ушла у све то, почеле су да се дешавају разне ствари, догађаји, почело је свашта да се развија, тако да сам срећна!
Баш ми је драго! Лепо је чути да данас неко има тако успешан процес. Шта све ти тачно радиш у оквиру „Nature in Glass”?
- Волим да кажем да правим биљне еко-системе који имају довјаки ефекат: визуелни, декоративни за којим сви вапе, али мени је важнија читава та лепеза бенефита коју пружају те биљке, да побољшавају имуни систем, смањују стрес, побољшавају нам расположење, прочишћавају ваздух и тако даље. Мислим да је то много важније од визуелног. Рецимо, у Лондону су поставили такозвана градска дрвећа која су велики системи од маховине, како би се ваздух пречистио. Један тај систем замењује 75 правих стабала дрвећа када се гледа капацитет пречишћавања ваздуха. Тако да, волела бих да тако нешто уведу и овде, мада сумњам...
Добро, ево сад пишемо о томе, ко зна... На који начин све ово радиш? Прво си кренула да се играш са малим тераријумима, сад си прешла на урамљивање. Како то све изгледа, како осмишљаваш шта ћеш да урадиш, шта ти све треба од реквизита?
- Кренула сам са тераријумима, односно стакленим куглама, зато је и настао назив „Nature in Glass” и то сам радила до пре неколико месеци. Једноставно, видим неке ствари на интернету и тако то, пробам нешто мало другачије, па добијем идеју за нешто друго па уклапам, или ми неко нешто предложи... Инспирације има свуда. Имала сам жељу за овим урамљивањем јер је лакше за транспорт и може да стоји на више начина. Мислила сам да ће ми бити и лакше да их правим, док нисам кренула, па сам схватила да ми треба много више времена и да је то зезнутије него тераријуме.
Због чега је тако?
- Много више треба маховине, па самим тим ми више врмемена треба да је сакупим, док је нађем, обрадим, послажем. Будући да се сва маховина лепи, онда један део отпадне...
Како се лепи?
- Лепим силиконом који се топи. Али, видећу да некако побољшам процес лепљења.
Колико ти времена треба да направиш овако један рам?
- Отприлике сат времена од почетка до краја. То ми је много за један рам, нарочито ако треба више да их направим. Доста је пипаво, па гледам да се не опечем, било је и опекотина.
Како се, онда, одржава све то? Треба заливање?
- Прска се водом, и то само маховина, а чуваркућа добије воду од маховине. Маховина је јако захвална, чим се залије продише, озелени, предивно мириши, као после кише.
А како се укомбинује биљка, земља и сликон?
- Нема земље. И чуваркућама то не смета, а маховинама још мање.
Значи, твоји радови су дуговечни?
- Биљке су живе и неће бити исте као првог дана, али неколико месеци могу да издрже. Наравно, треба им права нега, вода и светло, али нису захтевни за издржавање. Али трају дуже од букета и неких аранжмана.
Где набављаш биљчице? И шта све користиш?
- Конкретно, највише користим маховину и сукуленте, више врста па испробавам разне. Набављам у природи, где год нађем. Маховину највише на тврђави, тамо идем са шпаклом, а сукуленте купујем или користим оно што имам код куће.
Колики је изазов бавити се тиме?
- Оптимистична сам и волела бих да се бавим овим, да подигнем на већи ниво.
Какви су ти, онда, планови за неку скорију будућност?
- За сад ово купују углавном обични људи за поклон или за себе, па бих волела да уђем у угоститељство, да моји радови буду на столовима, зидовима. Мислим да је ту много већа перспектива.
Како иначе људи реагујуна овакву врсти уметности, али и каква им је свест по питању природе и еко-система?
- Мислим да је ниска и што се тиче уметност, не цени се, а исто тако и за живи свет. На моје производе лепо реагују, што нисам очекивала. И морам да нагласим да много боље реакције добијам од мушкараца него од жена. Углавном су ми они купци и то не за другог, него за себе.
Текст и фото: Л. Радловачки
