Управо из тог разлога, овог петка вам представљамо његов новинарски пут, испреплетен незаборавно лепим и изазовним тренуцима, а који га увек воде ка искључиво исправном циљу. Владимир је одрастао у Новом Жеднику и Чантавиру, а потом и у Суботици где је завршио средњу економску школу, за туристичког техничара. Ипак, одувек је знао да жели да буде - новинар.
- Мислим да су ме медији одувек привлачили и као клинац волео сам да гледам и емисије, серије, филмове и стварно ме је одушевљавала телевизија, али и генерално сви медији - присећа се наш саговорник. - Увек сам волео и да читам новине, сећам се још оних дечјих које смо добијали у школи. Волео сам мирис новина, ишчекивање новог броја...
Зашто си се баш за штампани медиј одлучио?
- Мислим да је то сасвим случајно тако испало. Силно сам желео да се бавим новинарством и у тренутку када сам дошао на студије, нисам се уско определио у ком медију бих радио, што нисам ни данас учинио, јер сам отворен за рад у свим врстама медија. За сада сам у штампи и мислим да сам ту најбољи, то је мој терен, после пет година дефинитивно сам се изучио и едуковао, упознао сам штампу у свим порама, прошао сам и новинарски посао, мало учим и уреднички, лекторски, учим и цео процес прављења новина. Тако да, ово искуство ми је јако значајно и мислим да је добро полазиште за сваког новинара.
И мислим да је то један од разлога због чега си недавно и награђен „Дневниковом” годишњом наградом... Јеси ли очекивао да ћеш добити то признање и колико ти оно значи?
- Нисам очекивао, али сам се јако обрадовао, мислим да је то лепо признање за сваког новинара. Некако сам то доживео као потврду свега онога што сам ових пет година радио, а то, пре свега, значи уложен велики труд, велики рад, велику припрему и страст коју осећам према свом послу. Посебно што ми је значајно, осим тог новинарског дела, јесте образложење да сам један од оних који културу наше фирме диже на виши ниво, и на то сам стварно поносан што је препознато, јер сам стварно неко ко се труди да буде културан, волим да промовишем образовање, не волим простаклук. Стварно је лепо признање и колико год да звучи као фраза, заиста јесте подстрек за даље.
Можемо се сложити да у „Дневнику” има ситуација када се, и мимо формалних награђивања, уредници труде да нас подстичу и награде, да нас унапреде...
- Наравно, јесте тако. Доживљавао сам до сад и похвале од уредника, као и то што си споменула - напредак, јер сам из информативне редакције, у којој сам учио посао, прешао у редакцију ревијалних издања. И са те стране ми је драго што је препозната моја жеља да се бавим одређеном врстом новинарства, а то су култура и забава, или забава у културном паковању, на шта сам веома поносан. Драго ми је што сам добио прилику да тако млад брзо напредујем. Тако да, то је била потврда и пре ове награде да добро радим свој посао.
Колико је изазовно бавити се баш забавом и представљати је на културан начин, с обзиром на то да се на медијској сцени забава обично представља поприлично сензационалистички, па се треба и изборити да будеш примећен?
- Добро си то рекла. Мислим да је та област у новинарству данас и најизазовнија, управо из тог разлога. Изазов је јер су медији преплављени сензационалистичким садржајима. Дакле, забава није нешто што је лоше, јер је сви волимо, због чега је она веома важан сегмент. Јако је изазовно зато што су и познате личности са којима радимо навикле на тривијалан приступ у раду са новинарима, па наилазим на неку врсту неповерења и тешко је да ја, као млад новинар, стекнем поверење особе са друге стране, на шта сам наилазио више пута. Против тога се борим темељном припремом, професионалним приступом послу, јер никада нећу познату личност питати нешто што сматрам да је неукусно. Исто тако, мислим да је значајно што је наш медиј такав, односно „Дневник” није сензационалистички.
Бити новинар не значи само оно што људи споља мисле да новинарство изгледа, јер оно пружа прилику да се упознајемо с људима, да путујемо... Колико ти такви неформалнији моменти значе у послу и да ли постоје неки које би истакао?
- Значе ми много. За ових пет година сам, колико сам у „Дневнику”, заиста прошао разне сфере новинарства, упознавао различите људе и мислим да су ми сви ти разговори и теме којима сам се бавио помогли у животу да радим на својој комуникацији, самопоуздању, знању... Мислим да сам се и као човек очеличио, научио сам да се држим својих ставова и да не дам на себе, што ми је јако драго. А недавно путовање у Бугарску ми је један од дражих момената у овом послу. Летос сам путовао у ту државу и упознавао лепоте целе земље, што ми је било веома корисно и до тада несвакидашње искуство. Упознао сам сличну културу али на један другачији начин. Такође, један од најбољих момената у мом животу био је банџи-џампинг у Бугарској, са моста у Варни који је висок 52 метра. Чак смо се пре неки дан шалили, сестра ме је питала да ли сам „Дневникову” награду добио због банџија!
Верујем да то скакање јесте нешто што ти је покренуло највише адреналина током целе твоје новинарске каријере...
- Дефинитивно! То је нешто најлуђе што сам уради у животу и нико није веровао да ја овако миран, пристојан и културан могу да урадим тако нешто. Нећу да кажем да је скакање некултурно и непристојно, али ме људи нису доживљавали као храброг.
Шта ћеш следеће да урадиш да докажеш да оно скакање није било само случајност, него да си ти заиста храбар и да си се заиста очеличио?
- Не знам, нисам о томе размишљао. Такве одлуке доносим ад хоц. И скакање банџијем ми се тако десило, сасвим случајно и спонтано сам се одлучио да скочим. Вероватно ће и следећи храбар потез да буде спонтан и случајан.
Да ли би још нешто да додаш, истакнеш, апелујеш, саветујеш?
- Будући да је ово омладинска страна, можда бих студентима новинарства поручио да буду стрпљиви ако желе да се баве овим послом, да гризу за себе, да непрестано траже прилику и да за такве неће бити зиме. Они који заиста осећају страст према овом послу и адреналин када разговарају са неким, не треба да одустају од ове професије јер кад-тад ће дочекати својих пет минута. А они који још нису сигурни да ли је новинарство за њих или не, а студирају га, мислим да треба да се одлуче за неку другу професију.
Леа Радловачки
Владимир је до сада урадио прегршт интервјуа са нашим јавним личностима, а неки од најдражих су му са Лепом Бреном, Милошем Биковићем, Анђелком Прпић, Тамаром Грујић, Нином Бадрић, Снежаном Савић, Горицом Поповић, Тијаном Дапчевић...
- Уживао сам у сваком од тих интервјуа, али дефинитивно су ми најзанимљивији саговорници они који иза себе имају много искуства и који слове да су најпопуларнији, а најједноставнији су за сарадњу - закључује Бијелић.
