Неке установе примећују да се очекивани скок пријава догодио тек након укидања ванредног стања, када жртве више нису биле принуђене да непрекидно буду са насилником. Иако су жене с инвалидитетом у још већем ризику, центри за социјални рад, сигурне куће, СОС службе, тужилаштва и домови здравља не воде посебну евиденцију о томе колико је оваквих особа пријавило насиље, нити постоје посебне препоруке за рад с њима, установила је Организација за подршку женама с инвалидитетом „... Из круга – Војводина”, која у сарадњи с Агенцијом за оснаживање жена и родну равноправност „UN Women” и уз финансијску подршку Европске уније учествује у регионалном програму „Примена норми, промена свести”.
Упитник отвореног типа за 20 представника институција у Дољевцу, Крагујевцу, Мионици, Неготину, Новом Кнежевцу, Рашки, Ужицу, Ваљеву, Врању и Жабљу, који су процењивали сарадњу са локалним пружаоцима услуга, показао је да вероватноћа да ће се насиље заташкати расте уколико је општина мања. Уврежено мишљење како су ауторитети увек вољни да подрже жену с инвалидитетом када пријави такав случај показало се као нетачно. Пракса говори да их систем често сматра непоузданим када сведоче, поготово ако је реч о особама са повредама мозга, когнитивним инвалидитетом или нарушеним менталним здрављем. Посебно што се сматра како злостављач не може бити неко ко је живот посветио бризи о другоме. Чак и када се насиље понавља, пријава полицији завршава се усменом опоменом, док консеквенце, ако их уопште има, буду занемарљиве будући да су често у виду друштвено корисног рада. Императив остаје очување брака, а претња – измештање деце у хранитељску породицу ако се ситуација не смири. Уколико се одвоје, насилник углавном остаје у кући, док за жену са инвалидитетом, у недостатку бољег решења, избор пада на неадекватне геронтолошке установе, наводи се у анализи истраживања.
Честе мете сексуалних предатора
Од преко пола милијарде жена и девојака у свету које имају инвалидитет, више од 80 одсто доживи сексуално насиље током живота, што је податак који обара мит да их од тога штити перцепција да су непожељне и асексуалне. Истина је да за ову врсту злостављања окидач није физичка привлачност већ жеља за контролом и моћи.
Брзина реаговања је најчешће навођен пропуст у сарадњи са локалним пружаоцима услуга, с обзиром на то да су процеси спори, а администрација захтевна и дуготрајна, упркос могућностима савремених облика комуникације. Осим тога, број ангажованих стручњака није у сразмери са обимом посла.
Како закључују у студији, професионалци махом сматрају
да постојећи модел подршке одговара свим женама, па и онима са инвалидитетом, занемарујући основне ствари, почевши од тога да су институције архитектонски неприступачне. „Кад погодимо шта хоће да нам каже, она климне главом. Онда добије то што јој треба”, један је од одговора запослених у установи колективног смештаја која нема познаваоца знаковног језика, па прибегавају оваквом или писменом споразумевању. Има и оних који сматрају да им тумач и не треба јер примају само „ментално очувана лица”, док глуве особе, тврде, обично имају неки степен ретардације.
У наведеним местима где постоје организације за особе са инвалидитетом, подршка локалних пружалаца услуга подразумевала је обезбеђивање једнократне помоћи, хуманитарних пакета, излета и окупљања, док су волонтери појединих општина, осим тога, организовали доставу намирница и лекова, те телефонско пружање информација. Едукације о комплексности положаја жена с инвалидитетом и специфичним облицима насиља коме су изложене нису планиране.
С. Милачић
