Након Ускрса такође постоји низ празника који се обележавају на различите начине: мали Ускрс, побусани понедељак, Спасовдан, духови. У појединим крајевима неки од обичаја и данас негују као „живо наслеђе“ заједница, а неки од њих су номиновани или су већ уписани у Регистар нематеријалног културног наслеђа Републике Србије.
Прерушавање уочи ускршњег поста упражњавала је већина етничких заједница у Војводини. Према речима вишег кустоса и етнолога у Музеју Војводине у Новом Саду Татјане Бугарски у местима у којима су маскиране покладне поворке сачуване до данас, развиле су се бројне локалне специфичности, као на пример у Гребенцу или Голубинцима.
- За покладе су, осим маскирања, прављене и љуљашке на неком родном дрвету, ораху или дуду, на којима су се млади љуљали. Окупљање људи и паљење ватри на рогљевима за покладе је такође било врло распрострањено, као и кокање кукуруза на тим ватрама - каже Татјана Бугарски.
Велики петак је најтужнији дан у години, јер се обележава сећањем на Христово распеће. На тај дан се у цркви формира Христов гроб на који се поставља плаштаница. Црква се украшава цвећем, а у неким местима младићи организују чување Христовог гроба. Тај обичај се упражњава у православном храму Рођења Пресвете Богородице у Батајници и уписан је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа. Значајан за очување културног идентитета становништва Врличке крајине (Хрватска) које је мигрирало у околину Батајнице и које га и даље негује, појашњава наша саговорница.
Већ обележена Лазарева субота је празник у шестој седмици ускршњег поста, односно осам дана пред Ускрс. На тај дан се у цркву носе врбове гранчице које се освећују и сутрадан, на Цвети, деле верницима у цркви. Деца су обично добијала нову одећу и обућу за Врбицу. У многим местима северног Баната, као и у деловима Бачке, до данас је сачуван обичај паљења и прескакања ватри лазарица на улицама уочи Лазареве суботе. Иако је још током друге половине 20. века овај обичај био веома раширен, данас је готово непознат у већем делу Војводине.
Поливање девојака на други дан Ускрса и поливање момака дан касније постојало је у већини места у Војводини. Како истиче Татјана Бугарски код Срба је већином изгубљено, али је опстао назив - други дан Ускрса се назива „Водени понедељак”, а читава седмица по Ускрсу „Водена недеља”. Према њеним речима заборављен је и податак који постоји у литератури, да је у многим селима код Срба било уобичајено мешење поливачких колача, које су поливачи добијали у свакој кући коју су обишли. Осим тих колача, прављен је и посебан ускршњи колач за кума, као и за удату кћерку.
На списку листе нематеријалног културног наслеђа налази се и ружичало или побусани понедељак који се у неким местима обележава другог дана Ускрса, а у неким другог дана Малог Ускрса.
Међу ускршње обичаје локалних заједница убрајају се освећивање паске, који је такође уписан на националну листу нематеријалног културног наслеђа. Како каже Татјана Бугарски специфичности ових обичаја су, пре свега, у освећивању хране у цркви на Ускрс, као и сама припрема обредне хране, у које спадају колач „паска“, „сирец“ – јело од млека и јаја, шунка, кобасице, рен, маслац и друго. Осим код Русина и Украјинаца, слични обичаји постоје код Шокаца у појединим бачким местима и код Словака католика у Селенчи.
- Другаричење, кумачење или кумачање је обичај ритуалног склапања кумства и побратимства на тај дан, а негује се међу становништвом пожаревачког Подунавља, северног Стига (равница у источној Србији) и јужног Баната, претежно у руралним насељима - каже Татјана Бугарски. - У њему учествују деца и родитељи. Одвија се на обали реке, потока, крај извора или у центру села.
Недељу дана након Ускрса је Мали Ускрс, када се у многим местима код Срба понављало бојење јаја, или су се јаја чувала од Ускрса и носила на гробље. У неким местима су за ту прилику јаја су само бојена у луковини.
Силвиа Ковач
Фото: Музеј Воводине у Новом Саду
