Клиника се од 70-их година прошлог века бави планирањем породице и сарађивали су са Светском здравственом организацијом, као и са УНИЦЕФ-ом. Посебно одељење за вантелесну оплодњу оформљено је 90-их година, када је професор др Миленко Бујас набавио опрему и у тим укључио биолога. Клиника за гинекологију и акушерство у Новом Саду спроводи програм ВТО од 8. марта 1989. године, а прво дете је рођено 1990. године. Управник Клинике за гинекологију и акушерство професор др Тихомир Вејновић каже да је то био нови почетак у лечењу брачне неплодности.
Вантелесна оплодња је тимски рад у који су укључени гинеколози, акушери, биолози. Све то не би било могуће без софистициране опреме, неопходне за стварање новог живота. У почетку су резултати вантелесне оплодње били скромни и износили су од два до три одсто, а сада је успешност 40 одсто и последњих година смо у врху лечења стерилитета у Војводини и Србији, казао је др Вејновић.
Начин лечења стерилитета на почетку је био оперативно решавање зачепљених јајовода, од 80-их година почели су да се уводе лекови и операције, а сада је то процедура вантелесне оплодње по најсаврменијим методама.
Под брачном неплодношћу подразумева се стање када и након годину дана континуираних сексуалних односа, а без употребе контрацептивних средстава, изостане жељена трудноћа. Једна од метода решавања брачне неплодности је и вантелесна оплодња (ВТО), а индикације за вантелесну оплодњу могу да буду и стерилитет жене и стерилитет мушкарца.
Чланица тима за вантелесну оплодњу Клинике за гинекологију и акушерство професорка др Александра Трнинић-Пјевић каже да у Србији око 400 000 парова има проблем неплодности, а да према европским подацима око 14 до 17 одсто парова има овај проблем.
Узроци брачне неплодности су бројни. Могу да буду у вези са смањеном резервом јајника, смањеним бројем или квалитетом сперматозоида, различитим хормонским поремећајима код жена или репродуктивним органима жене. Србија спада међу најстарије земље света са растућим уделом старих. Присутан је негативан тренд природног прираштаја, уз регистровано одлагање рађања за касније репродуктивне године, када је резерва јајника смањена, а све више је присутан и пад квалитета спермограма - наводи др Трнинић-Пјевић.
Вантелесна оплодња само је један вид помоћи паровима који желе потомство и понекад је прва метода избора ако се процени да је тако најбоље.
Од 1978. године, када је рођена Лујза Браун, прва беба из поступка вантелесне оплодње, а према подацима Европског удружења за хуману репродукцију и мебриологију из 2012. године, ова метода омогућила је рађање више од пет милиона деце широм света. Ова метода лечења брачне неплодности никад се не ради прва, него се предлаже када друге методе нису дале резултате. Захваљујући све бољој савременој опреми, вантелесна оплодња показује висок степен успешности, који се креће од 22 до 40 одсто изнетих трудноћа по једном покушају.
Захваљујући вантелесној оплодњи, од када је 1992. године у процедуру ушла метода микрофертилизације (интраћелијске ињекције сперматозоида – ИКСИ), данас је дефинитивно разрешен и проблем стерилитета мушкарца. ВТО подразумева стимулацију јајника да произведе више јајних ћелија које се у одређеном дану циклуса, под контролом ултразвука изваде заједно са фоликуларном течности и оплоде у спољним условима (одатле и назив «ин витро фертилизација»), те потом у облику оплођене јајне ћелије или ембриона враћају у материцу. За овај процес је потребно имати здраву материцу нормалног изгледа, као и нормалне јајнике који ће реаговати на дату стимулацију. Јајоводи нису потребни у овом процесу, што је врло важно код пацијенткиња које их немају због претходних операција.
Др Трнинић-Пјевић објашњава да лекари детаљно испитају сваки пар који код њих дође, те да покушавају на најлакши и најбржи начин да реше проблем. Сваки лекар субспецијалиста фертилитета детаљно је упознат са алгоритмом корака испитивања и лечење неплодности, а ти кораци су веома различити од пара до пара.
Парови се често устручавају да признају себи да имају проблем. Сваки пар који покушава да оствари трудноћу дуже од 12 месеци има проблем неплодности и требало би да потражи стручну помоћ. Свако даље одлагање тражења помоћи је тапкање у месту и у вези је са неумољивим губљењем драгоценог времена. Према нашим подацима просечан пар око две до пет година пролази кроз разна испитивања и лечења док се не стекну услови за вантелесну оплодњу, каже др Трнинић-Пјевић
Лабораторија за вантелесну оплодњу Клиничког центра Војводине има најсавременију опрему и др Трнинић-Пјевић оцењује како управо њој у великој мери дугују успех процедуре.
У Србији се годишње уради око 5.000 циклуса ВТО. Сада се ВТО преко РФЗО обавља у пет државних и 11 приватних установа и то је у великој мери растеретило четири државне установе које су биле у фокусу, две у Београду и по једна у Новом Саду и Нишу, чиме су нестале листе чекања.
Успех је изнад последњег публикованог од стране европског удружења за хуману репродукцију и креће се око 35 до 40 одсто стопа трудноће по ембриотрансферу. На жалост, неке трудноће не заврше успешно, те је стопа порођаја око 29 одсто. Успех ВТО је свети грал за којим се трага. На њега утичу прво године жене, потом елиминисање свих патолошких стања које отежавају остваривање трудноће код жене и на крају сама установа, одосно њена опремљеност и наравно стручан кадар, лекари и ембриолози. Од почетка вантелесне оплодње на Клиници КЦ Војводине до сада је рођено 1.000 беба, навела је др Трнинић-Пјевић.
Покрајинска влада одобрава суфинансирање трошкова за биомедицински потпомогнуто оплођење за друго, треће и свако наредно дете у износу од 200.000 динара једнократно.
Ово право може да оствари породица, односно парови, брачни и ванбрачни партнери који имају најмање једно живо заједничко дете или дете које припада једном од партнера, када пацијенткиња нема више од 44 године старости и где неплодни пар има пребивалиште на територији Аутономне Покрајине Војводине најмање годину дана од дана позитивног мишљења Стручне комисије за БМПО Клиничког центра Војводине у Новом Саду.
На Клиници се у просеку обавља око 400 до 700 циклуса ВТО. Од 2006. године кда је покренут програм ВТО финансиран од стране РФЗО, Бетанија је водећа државна установа по успешности процедуре. Др Трнинић-Пјевић оцењује да су субспецијалисти фертилитета и стерилитета, ембриолози и тим медицинских сестара, заслужни за успостављање квалитета и успех.
Постоје два начина оплодње. Један је класичан, када сперматозоиди оплоде јајну ћелију исто као у телу, само што се у ВТО поступку то ради у лабораторији. Други начин је такозвани “икси метод”, када се извађена јајна ћелија обради у специјалном ензиму, уклоне се кумулусћелије које је окружују и посебним иглама се држи јајна ћелија, а другом иглом се убризгава најбољи сперматозоид. Некада ћелије имају јаку опну и сперматозоид не може да продре. То су ситуације са којима се суочавају бројни парови, код којих је све у реду и немају никаве проблеме, али немају бебу.
Потом је на реду култивација ембриона, односно његово гајење до трећег или петог дана, када се ради ембриотрансфер и плод се враћа у материцу. Трећег дана од оплодње, ембрион има од шест до осам ћелија, а пети дан развој ембриона назива се бластоциста и тада ембрион има 64 ћелије, или више, и јасно се види шта ће бити плацента, а шта беба. Најидеалније време за генетску нализу је петог дана.
Професорка др Трнинић-Пјевић објаснила је да се циљане генетске анализе раде на све болести, јер се набављају посебни сетови за поређење.
Тражимо од добављача платформу за, на пример, носиоце цистичне фиброзе или мишићне дистрофије или неку другу болест, тако да се очитава циљани сегмент гена, који искључује или потврђује присуство гена, казала је др Трнинић-Пјевић.
У Клиници за гинекологију и акушерство од 2015. године ради се преимплатациони генетски скрининг. У питању је посебан програм здравствене заштите Покрајинског секретеријата за здравство - Програм унапређења лечења стерилитета биомедицински потпомогнутим оплођењем и преимплантациона генетска дијагностика на територији целе Војводине. Клиника за гинкологију и акушерство једина је установа у Србији у којој се ради преимплатациони скрининг. Осим њих, у свим бившим југословенским републикама, овакав скрининг се ради још само у Словенији, а професорка Трнинић Пјевић је носилац пројекта.
РФЗО финансира три покушаја ВТО за парове где је жена старости до 42. године, има очувану резерву јајника и мушкарац присутне сперматозоиде у ејакулату. Поступке које финансирају локалне самоуправе широм Војводине и Србије, као што је град Нови Сад, имају своје критеријуме и обично су намењени паровима који нису остварили трудноћу преко РФЗО. Покрајина Војводина је једина за сада помагала паровима давањем финансијске помоћи од 200 000 динара за ВТО за друго или наредно дете, каже др Трнинић-Пјевић
Преимплантациони генетски скрининг постао је у многим светским центрима део рутинске процедуре у оквиру вантелесне оплодње, са циљем да се за ембриотрансфер одаберу генетски здрави ембриони, чиме се повећавају изгледи за успешан исход и скраћује се време до остваривања трудноће. Преимплантациона генетска дијагностика намењена је паровима који су сами носиоци наследних хромозомских, односно генетских абнормалности или већ имају болесно дете, те им се циљаним анализама омогућава трансфер здравог ембриона, објаснила је др Трнинић-Пјевић..
Програм је започет у септембру 2013. године, када је почела набавка опреме за лабораторију за биомедицински потпомогнуту оплодњу у Клиници за гинекологију и акушерство Клиничког центра Војводине, као и за унапређење техничке опремљености генетске лабораторије у оквиру Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, а едуковани су и кадрови који учествују у поступку. Програм је уведен у клиничку праксу у јануару 2015. године и у прве две године урађен је преимплантациони генетички скрининг код 40 пацијенткиња, односно урађена је биопсија 200 ембриона, а затим компаративна геномска хибридизација на Институту за здравствену заштиту деце и омладине у циљу селекције здравих ембриона. Прва беба рођена је 2015. године.
Узроци немогућности остајања у другом стању могу да буду различити. То може да буде стерилитет органског, гениталног порекла што обухвата оштећења јајовода, развојне аномалије материце и Асхерманов синдром - прираслице унутар материце, затим оштећења грлића и ендометриоза.
Постоје и хормонско-функционални узроци који подразумевају поремећај овулације и менструације. У ову групу спада и синдром полицистичних јајника. Стерилитет може да буде и екстрагениталног порекла и он представља поремећај рада других ендокриних жлезда као што су тиреоидна, надбубрежна, хипоталамус, хипофиза и бубрези. Постоје и имунолошки и необјашњени узроци стерилитета.
Биопсија свих ембриона спроводи се код пацијенткиња које су испуњавале један или више од критеријума, а то су пацијенткиње старије од 38 година, жене које су имале претходно неуспешне циклусе вантелесне оплодње, жене код којих су претходне трудноће завршене побачајима, као и пацијенти који имају оболело дете или су носиоци неке наследне болести. Анализе се раде у стадијуму бластоцисте, што је старост ембриона већа од 120 сати од инсеминације. У периоду од биопсије до добијања налаза генетске анализе, ембрион је криопрезервиран.
Постоје парови који годинама, па и деценијама покушавају да добију потомство. Живот нема цену, а ми помажемо у креирању живота и да се деси то чудо живота, каже др Трнинић-Пјевић и додаје да су анализе бесплатне, те да код њих могу да долазе не само пацијенти из Војводине, него из целе Србије.
Програм биомедицински потпомогнуте оплодње и генетске дијагностике и скринига, показује како наука може да помогне човеку.
Због година мајке или неких генетских болсти, некада постоји ризик од зачећа, а некада до зачећа не може да дође. Бирајући здрав ембрион помаже се паровима на само да добију потомство, него да добију здраво потомство, истакао је професор Вејновић.
Све што се користи у поступку ВТО је имитација природног поступка у људском телу и нема ничег вештачког. Чак и када се добије ембрион, не значи да ће жена остати трудна. Наиме, дешава се да материца неће да прихвати ембрион и те жене никада неће имати трудноћу.
Горња старосна граница за жене које могу да уђу у поступак сада је 40 година, а стручњаци који се баве вантелесном оплодњом сматрају да статистика не иде у прилог подизању старосне границе за овај поступак.
Потребно је испоштовати жеље и потребе људи који желе да постану родитељи, али статистика је неумољива. Код жена које имају 41 годину још постоји коректна шанса за добијање потомства. Међутим, преко тих година шанса за затрудњивање се смањује на не више од 10 одсто. Код жена које имају 44 године, шанса је један одсто. Донорство јајних ћелија је идеално решење. Тренд у свету је касније добијање потомства и између 25 и 30 одсто поступака вантелесне оплодње у свету се реализује из донираних јајних ћелија. Подизање старосне границе може да да лажну наду људима, каже др Трнинић-Пјевић и додаје да је биологија неумољива.
Једно од првих испитивања код проблема стерилитета је испитивање спермограма мушкарца. Према Светској здравственој организацији спермограм се класификује на више група.
Нормоспермија је нормалан налаз, представља спермограм где је број сперматозоида већи од 20 милиона/мл, покретљивост већа од 50 одсто и број нормалних облика већи од 50 процената.
Проблеми који могу да доведу до стерилитета мушкарца су: - Олигоспермија - смањен број сперматозоида, - Астеноспермија – смањена покретљивост покретљивост сперматозоида, - Тератоспермија - поремећена морфологија сперматозоида и - Азоспермија - недостатак сперматозоида у семеној течности.
Како додаје, трећи покушај је добар код млађих парова, а на жалост код жена које имају више од 41. године може да буде једна беба на 100 парова.
Успешност поступка вантелесне оплодње код жена која имају до 35 године је између 60 и 70 осто. После 40. година проценат успешности је између 10 и 15 одсто, а са 44 године то је један одсто.
Највеће шансе су за жене које имају до 35 година и зато поручујемо свима да не чекају. Вантелесна оплодња није чаробни штапић и не можемо да гарантујемо успех, ако немамо из чега. Осим тога, постоји могућност хромозомске грешке. До 37. године жена има три четвртине здравих јајних ћелија, а после 40. године долази до потпуне инверзије. Са 42 године од 10 ћелија, можда једна ваља, а после 43. године са грешком је три четвртине јајних ћелија. Питање је да ли смо хумани и племенити ако услишимо жељу за потомством и дамо могућност за родитељство, објашњава др Трнинић-Пјевић и додаје како је вантелесна оплодња, односно био-медицински потпомогнуто оплођење решење за тренд одложеног рађања.
Страну припремила: Љубица Петровић
Фото: С. Шушњевић, Ф. Бакић, Р. Хаџић, А. Ерски
